Džim Morison, čovek šamanskog pogleda, "opasne" neoubuzdane prirode i retkog dara za umetnost sahranjen je na pariskom groblju Per La Šez. Staništu mnogih poznatih ličnosti i svedoka važnih istorijskih događaja, pridružio se pesnik opsesivnog ponašanja i opasnog i tajanstvenog pristupa životu.
Mesto kao da je sudbinski izabrano.
I to kao kruna kratkog, nepredvidljivog, a bogatog životnog i pesničkog puta...
Koncerti grupe The Doors su krajem šezdesetih godina 20 veka ličili više na opšti ustanak mlade intelektualne Amerike protiv lažnog morala i haosa izazvanog ratom u Vijetnamu. Buđenje savesti i svesti mladih generacija koje su nadolazile, izazvalo je žestok i brutalan otpor vladajuće "elite". Čovek izuzetne senzibilnosti i hrabrosti, umeo je da progovori u ime miliona obožavatelja. Prkosan, skoro potcenjivački Morisonov stav prema suprotnoj strani, vremenom je, međutim, donosio sve moćnije i moćnije neprijatelje. Očigledno, duboko nesrećan, sam protivrečan, neshvaćen i razočaran preteškim životnim teretom, podlegao je primamljivom pritisku, verovatno pripomognutom sa strane, korišćenja raznih stimulativnih sredstava...
Hapšenja, zabrane koncerata, naterali su ga da napusti Ameriku i da se preseli u Pariz. U tadašnjoj Americi glava mu je bila, može se slobodno reći, bukvalno kao na panju. Pritisak se osećao na svakom koraku preko službi bezbednosti, tzv. prijatelja i studenata koji su, bezmalo prateći svaki njegov pokret ili pesmu, čekali poziv na pobunu.
Kampanja koja se vodila preko štampe, pretila je da stvori neprijatelja br.1 - nešto slično Dilingeru.
Neprijatelj br.1 jednako potera, pritisak jednako izopštenje a onda kraj…
Na kraju krajeva, ko bi, u to vreme, u stvari i ustao u njegovu odbranu? U javnosti je Morison sve više prikazivan kao okoreli alkoholičar i narkoman, koji je napustio mirno i intelektualno porodično okruženje, u kojem je inače i rođen. Pretnja, čak, duševnom bolnicom bila je sve prisutnija…
Pariz, magični grad pesnika i slikara, bio je, naizgled, sigurno utočište za progonjenog rok stara i već prilično iscrpljenog vođu mladih. Sigurno mesto pretvorilo se u najsumorniji kraj za itekako ozlojeđenog i umornog umetnika. Nađen je, naime, mrtav u iznajmljenom stanu. Prve informacije bile su alkohol, heroin, kokain, tablete…
Znači, "uobičajeno". Inače, obdukcija nije urađena, te je time senka sumnje zauvek ostala. Naime, prema francuskom zakonu nisu se stekli uslovi za obdukciju. Kasnija saznanja potvrdila su, naravno, svu složenost u vezi Morisonove smrti.
Obrazovan, talentovan, pesnik intrigantnih dubina i pogleda, delom potomak američkih Indijanaca, krenuo je na put kojim je samo on bio u stanju da ide. Taj put se završio upravo onako kako su mnogi priželjkivali. Imao je nepunih 28 god. (1943-1971)... Z. M.
Mesto kao da je sudbinski izabrano.
I to kao kruna kratkog, nepredvidljivog, a bogatog životnog i pesničkog puta...
Koncerti grupe The Doors su krajem šezdesetih godina 20 veka ličili više na opšti ustanak mlade intelektualne Amerike protiv lažnog morala i haosa izazvanog ratom u Vijetnamu. Buđenje savesti i svesti mladih generacija koje su nadolazile, izazvalo je žestok i brutalan otpor vladajuće "elite". Čovek izuzetne senzibilnosti i hrabrosti, umeo je da progovori u ime miliona obožavatelja. Prkosan, skoro potcenjivački Morisonov stav prema suprotnoj strani, vremenom je, međutim, donosio sve moćnije i moćnije neprijatelje. Očigledno, duboko nesrećan, sam protivrečan, neshvaćen i razočaran preteškim životnim teretom, podlegao je primamljivom pritisku, verovatno pripomognutom sa strane, korišćenja raznih stimulativnih sredstava...
Hapšenja, zabrane koncerata, naterali su ga da napusti Ameriku i da se preseli u Pariz. U tadašnjoj Americi glava mu je bila, može se slobodno reći, bukvalno kao na panju. Pritisak se osećao na svakom koraku preko službi bezbednosti, tzv. prijatelja i studenata koji su, bezmalo prateći svaki njegov pokret ili pesmu, čekali poziv na pobunu.
Kampanja koja se vodila preko štampe, pretila je da stvori neprijatelja br.1 - nešto slično Dilingeru.
Neprijatelj br.1 jednako potera, pritisak jednako izopštenje a onda kraj…
Na kraju krajeva, ko bi, u to vreme, u stvari i ustao u njegovu odbranu? U javnosti je Morison sve više prikazivan kao okoreli alkoholičar i narkoman, koji je napustio mirno i intelektualno porodično okruženje, u kojem je inače i rođen. Pretnja, čak, duševnom bolnicom bila je sve prisutnija…
Pariz, magični grad pesnika i slikara, bio je, naizgled, sigurno utočište za progonjenog rok stara i već prilično iscrpljenog vođu mladih. Sigurno mesto pretvorilo se u najsumorniji kraj za itekako ozlojeđenog i umornog umetnika. Nađen je, naime, mrtav u iznajmljenom stanu. Prve informacije bile su alkohol, heroin, kokain, tablete…
Znači, "uobičajeno". Inače, obdukcija nije urađena, te je time senka sumnje zauvek ostala. Naime, prema francuskom zakonu nisu se stekli uslovi za obdukciju. Kasnija saznanja potvrdila su, naravno, svu složenost u vezi Morisonove smrti.
Obrazovan, talentovan, pesnik intrigantnih dubina i pogleda, delom potomak američkih Indijanaca, krenuo je na put kojim je samo on bio u stanju da ide. Taj put se završio upravo onako kako su mnogi priželjkivali. Imao je nepunih 28 god. (1943-1971)... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар