EL GREKO - OD SVETOG STEFANA I AVGUSTINA

Kada je daleke 1577.godine sa svojim prijateljem sveštenikom doputovao u Madrid, Domenikos Teotokopolos je nameravao da osvoji nepoznati svet, od koga je mnogo očekivao. Najpre,da dobije priliku sazrelim delom koje je nosio u sebi da ga osvoji, što mu neće ni tako lako ni brzo poći za rukom.

Tek u Toledu, u kojem će se skrasiti posle rodnog Krita, perioda učenja kod najboljih-Ticijana u Veneciji i Mikelanđela u Rimu, posle čega mu se gubi trag sedam godina, Teotokopolos će dobiti pravu šansu. Tada će ga „prisvojiti“ i Španci. Prozvaće ga El Greko, Grk.

Domenikos Teotokopolos se nije zadovoljavao mogućim.

Ovladavši vizantijskim tehnikama i stilovma već u ranoj mladosti, odlučio je da na samom izvoru, od najboljih nauči renesansne postupke. Tako je u radionici ostarelog majstora Ticijana naučio sve tajne boja. O efektima svetla učiće takođe od velikog renesansnog majstora Tintoreta.

Kada je ovladao tajnama za kojima je žudeo, putevi su ga odveli u Rim kod ostarelog Mikelanđela. Da je poživeo, možda bi Buonaroti pretekao Grka u onome što mu je predao u amanet: tajnom kako likovnim sredstvima izraziti duhovnost i atmosferu na slici. „Pijeta Rondanini“i čuvena poslednja Mikelanđelova freska „Strašni sud“ zakoračiće na put velike tajne, kojom će u potpunosti ovladati El Greko u Toledu.

Rim je za njega krio još tajni: rimsku i antičku plastiku, koja će načinima modelacije naučiti El Greka da skulpturalnim oslikavanjem, skraćenjima, bojom i senkom stvara trodimenzionalni prikaz objekata na slici.

Dok je čekao velike i obećane poslove, naslikao je prve pejzaže u španskom slikarstvu, uglavnom prizore Toleda. Tvrđave na vrtoglavim visovima, nad koje se nadvija teško nebo, a strmi puteljci nude zavetrinu u zelenilu, među zverinjem šumskim. Prizore nestvarne dramatičnosti, El Greko će dočarati smelim kontrastima boja, gotovo linearno.

Vredan, ambiciozan, predan umetnosti i istraživanju svim svojim bićem, upućen u društvena i verska događanja u vreme jakog naleta španskog antireformatorstva, El Greko neće propustiti priliku koja mu se ukazala da oslika crkvu Svetog Tomea. Na ulazu u sam sarkofag, naslikaće višeslojnu priču o grofu de Orgazu, dobrotvoru crkve, koja će mu doneti toliko čekanu, zasluženu slavu. Ukrštajući legendu, po kojoj su prvi mučenik mladi Sveti Stefan i Sveti Augustin sišli s neba i lično pogrebli plemića dobrotvora, El Greko je u savršenoj kompoziciji spojio prošlost, sadašnjost i budućnost. U vanvremenskoj dimenziji, ostvarivši Mikelanđelov neostvareni san o prikazu atmosfere, on će, gotovo bez renesansnih postulata perspektive, postići da sveštenstvo opeva grofa, ugledni građani Toleda odaju počast, a Nebo dočekuje dušu pokojnika. Od hiper realističkog prikaza Svetog Stefana i Svetog Augustina (sa oslikanim detaljima stradanja Stefanovog na njegovoj svešteničkoj odori), do horizontalnog niza uglednih građana koji su na poslednje putovanje ispratili grofa od Orgaza, do nebesa, na kojima su prikazani Devica Marija, Sveti Jovan i Hrist, s anđelima i heruvimima među uskovitlanim oblacima.

El Greko će izmiriti sve slikarske tendencije vremena u kojem je živeo, nepravedno zapostavljene vekovima, i dati im najviši domet.

Njegov osobeni eklektički izraz pomiriće renesansu sa srednjovekovljem, ali i učiniti korak dalje: realističkim prikazom utreće put slavnom nasledniku Velaskezu, načinom grupisanja masovnih scena Rembrantu van Rijnu.

Čime je El Greku uspelo da se izdigne iznad velikog broja umetnika svoga vremena, koji su potonuli u tamu zaborava?

Neverovatna otvorenost i prijemčivost školovanog i obrazovanog duha, kojim je išao u susret umetnosti, predajući joj se sav. Ostao je upamćen kao čovek koji je iza sebe ostavio. Ž. Ž.