“Ne puštaj me blizu, jer ti mogu stvarno pomoć zatražiti i ne dozvoli da kleknem i da te molim, jer moja molba nije kao tvoja – bojim se da mi je nećeš moći uslišiti. Dovoljno je što znam ko si i zašto sve činiš.
I upamti: od svega ovoga što misliš da me okružuje - nema ničega...
Misliš da sam tvoj, a ja ni stvaran nisam.
Misliš da me vidiš, a ni govor mi ne čuješ.
Misliš da me prepoznaješ, a ni najobičijniji dašak vetra ne osećaš.
Ovo je put na kojem je i stajanje hod i na kojem su i bol i patnja deo laganog umiranja...
To je ta staza nade, sa trnjem na glavi i bolom u rukama...“
„Ponekad pomislim da treba da zaspim, jer svaki odraz moje tuge nije ništa drugo do smrt podeljena na nekoliko nejednakih delova.“
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар