...Znao sam da je plan napravljen odavno. Šta god da bude, oni su, kako su zamislili, želeli uzeti „Ono“. Moj zadatak je bio da im to ne dozvolim…
Prvo je pao Zadar, zatim je put nastavljen ka Konstantinopolju.
Aleksije, pretendent na presto, tako sam kasnije čuo, ponašao se gore od bilo kog derišta. Obećavao je ono što ni u snu nije mogao da ispuni. Onako budalast i naivan, nije znao da je bilo potpuno nevažno šta i o čemu priča.
Vojska sa Hristovim znakom na ramenima, stigla je pred Caricu gradova 1203. godine…
Još je trajalo mrcvarenje o uslovima…
Promena na prestolu, pa opet nova promena…
Sve je to bilo beznačajno.
Za nekoga je nagrada bila zlato i drago kamenje a za nekoga nešto o čemu se javno nije pričalo…
Ja sam bio, šta god to značilo, u krstaškoj vojsci – Đenova, moja nova domovina…
… Grad je goreo. Oni što su pljačkali nisu ni hteli, a ni znali kako da ugase požar. Padale su mermerne statue, a krici ubijanih muškaraca i silovanih žena parali su vazduh izmrcvarene prestonice.
Pijani od krvi, ulicama su tumarali vojnici Hristovog reda. Upadali su u šizmatičke crkve i odvodili koga su hteli i pljačkali šta su želeli.
Narod, očajnički tražeći zaštitu od Boga, padao je u ruke najvećem lažnom milosrđu…
Ni na plač najmanjeg deteta ili bebe, onako bačene na ulicu, nisam, ipak, smeo da se obazirem. Gledajući užas, samo nama svojstven, molio sam se Gospodu da mi pomogne i da stignem kuda sam se zaputio…
Stid, tugu i ogorčenost, ostavljao sam nekom drugom vremenu…
…Znao sam da je ka odajama, paralelno sa mojom, krenula i druga grupa, mnogo brojnija i opasnija. Na njenom čelu je bio moj stari znanac – lukavi Venecijanac – ukoliko bih smeo tako da ga nazovem…
Samo uzeti, sakriti, sačuvati dok sve ne prođe…
Dva poveća komada, meni najdragocenijeg drveta, brižljivi smo spakovali i uvili...
Taman kada smo hteli da krenemo, iza naših leđa, čuo sam dobro poznati glas.
Okrenuo sam se i video lice od kojega toliko vremena nisam mogao da se odvojim.
Kukuljica, ispod nje suve i bezizražajne oči, sablasni stas i koščate ruke…
Moj stari „poznanik“ je dao znak svojim brojnim i naoružanim pratiocima. Izvukli smo mačeve i jurnuli ka njima kao da nas je nekoliko puta više. Krenuo sam ka „sablasnom“ i zamahnuo…
Ne znam da li sam ga pogodio. Prvo jedan ubod, pa drugi..
Osetio sam nešto tuđe i metalno u sebi. Gospode, ne daj mi nikada da se probudim…
Ne znam da li mi se priviđalo i da li sam još bio živ, tek, tridesetak silueta napustilo je odaju, ostavljajući mene i moje drugove u lokvama krvi. Iza njih ostajao je krvav trag.
Da li od onoga što su ukrali ili od njih samih?
"Sve sam već odavno video i čuo.
Umoran, a da to ne mogu biti…
Znatiželjan, a da me ništa više ne može zainteresovati ili iznenaditi…
Ostala je samo priča koja to i nije...
Ostala je i istina koje nema.
I strah koji ne postoji i hrabrost da se krijem.
Ostalo je i sećanje na neke ljude i znamenja...
Uz bol koji me još boli.
Bezvremenski i užasno opijajući bol.
Svakoga časa očekujem teške korake i ruke koje me odvode…
Amin…"
P. S. Tekst pripada žanru fantastike.
Z.. M.
Нема коментара:
Постави коментар