Filozof Mihailo Psel je prevazišao sebe u bezočnosti i cinizmu, napisavši pismo oslepljenom bivšem caru „da ga je Bog udostojio mučeništva, tako što mu je oduzeo oči da bi mu darovao vid nebeske svetlosti“.
U drugoj polovini XI veka, na zapadu i na istoku Istočne imperije, počela je da se menja situacija na terenu. Romejska država bila je ugrožena skoro sa svih strana: Normani su pretili u Italiji, Balkan je uvek bio pritajeno žarište, upadi Turaka Seldžuka na istočnim granicama su bili sve češći…
Ipak, najveći „neprijatelj“ nije bio na spoljnim granicama Carstva, već u samoj prestonici – Konstantinopolju. Već nekoliko decenija na vlasti je takozvano civilno plemstvo. Vojska je, kao rezultat potpuno promenjene politike, bila potpuno marginalizovana. Novac se nemilice trošio, dok je država sve više propadala.
Nekada stub odbrane, slobodno seljaštvo, skoro je potpuno isčezlo. Činilo se da vlada u Konstantinopolju uopšte nije bila svesna nadolazeće opasnosti.
Glavni predstavnik civilnog plemstva je moćna porodica Duka. Najuticajniji je, svakako, Mihajlo Psel, vrhunski filozof, čovek koji, po svemu sudeći, nije mnogo mario za moralne norme i vrline.
Koliko je njegov uticaj na potonju renesansu bio ogroman i koliko je njegova bistrina i visprenost u filozofiji bila skoro nenadmašna, toliko je njegova uloga u razaranju državnog tkiva bila nemerljiva.
Ipak, kao posledica sve lošijeg stanja na granicama, na presto dolazi Roman IV Diogen, sposobni komandant i predstavnik vojnog plemstva. Za njega se može reći da je imao sposobnosti i hrabrosti da se suoči sa neprijateljem. Uz sve prepreke i oponente koje je imao unutar države, car kreće na istočne granice odmah po stupanju na presto.
Može se slobodno reći da ti pohodi nisu bili neuspešni. Ipak, permanentni upadi raznih seldžučkih emira, koliko god seldžučki sultan Alp Arslan iskreno bio protiv njih, stalno su bili opasnost po gradove i stanovništvo na istoku Carstva.
Stanje i rata i mira trajalo je, dakle, do 1071. godine, kada car kreće na severoistok današnje Turske u predeo kod jezera Van. Plan je bio da povrati neke izgubljene tvrđave i tako, zaštićen sa boka, krene na jug gde se nalazio sultan Alp Arslan sa glavninom svoje vojske (Sirija).
Međutim, Alp Arslan, pošto je dobio informacije da je veliki pohod Romeja počeo i pošto je saznao gde se nalazi car Roman sa vojskom, krenuo je iz Sirije, na severoistok, da odgovori izazovu i bačenoj rukavici…
Carev vojskovođa Tarhanejotis sa polovinom vojske kreće na jug da dočeka Seldžuke. Sa druge strane, car Roman sa drugom polovinom vojske kreće na Mancikert, tvrđavu u jermenskom delu Imperije, ne mnogo udaljenom od jezera Van. Tvrđava Mancikert mu otvara kapije i car smešta vojsku u nju i oko nje. Roman Diogen, u tom trenutku, nije mogao da pretpostavi da će baš u blizini tog grada da se desi odsudna bitka između Seldžuka i Romeja…
Tarhanejotis, koga je car, dakle, poslao na jug, nailazi na jaku seldžučku vojsku i procenivši da su mu snage slabije, počinje povlačenje ka zapadu. Car je tako ostao bez polovine vojske, jer se Tarhanejotis nije pojavio do kraja ratnih operacija. Situacija je ličila na legendarnu bitku kod Vaterloa, kada je Napoleon uzalud čekao maršala Grušija a dočekao Bliherove Pruse…
U isto vreme, kod Romeja su vršene razne sabotaže. Vojska je bila, uglavnom, sastavljena od stranih najamnika i, sem novca, ništa je nije vezivalo za državu. Uz sve to, stalno su kružile neproverene glasine, nestajalo je oružje i potkopavala se ratna disciplina. Iz Konstantinopolja se vodio pravi nevidljivi i prljavi rat protiv cara Romana.
Posle svega, umesto da ima oko 50 hiljada ratnika, careva vojska je spala na 25 hiljada vojnika. Seldžučki sultan je raspolagao snagama koje su bile skoro trostruko brojnije. U takvom odnosu snaga dve vojske su se srele ispred grada Mancikerta. Roman, videvši tursku silu a očekujući vojskovođu Tarhanejotisa, pristaje na bitku. Bez obzira na brojčanu nadmoć, sultan šalje predloge za mir. Odbijeni su.
Car Roman je komandovao centrom, Vrijenije levim krilom, Alijates desnim. Rezerva je dodeljena Androniku Duki. Ispostaviće se da je odluka da se predstavniku porodice Duka dodeli rezerva bila katastrofalna greška, učinjena iz političkih obzira prema civilnom plemstvu…
U prvim čarkama 19. avgusta videlo se da je brzina Seldžuka zadavala grdne muke Romejima. Isto tako, seldžučki strelci su zasipali romejsku vojsku kišom strela, izazivajući prilično velike gubitke kod Romeja. Car se zbog svega toga nije pokolebao i naredio je frontalni napad u kome se osvajao „metar po metar“. Seldžuci su pod pritiskom, koji je stalno rastao, počeli da odstupaju. Posle uporne, iscrpljujuće i teške borbe, zauzet je seldžučki glavni logor i činilo se da je pobeda, uz sve nedaće koje su pratile Romeje, na Romanovoj strani. Ipak, oprezni car, plašeći se klopke i svestan fizičkog naprezanja i umora svakog svog vojnika, naređuje povlačenje sa ciljem da odmori vojsku za nastavak sukoba. Alp Arslan je, sa druge strane, primetio romejsko povlačenje i rešio je da to ne dozvoli.
Pitanje koliko bi u toj svojoj nameri uspeo, jer su se careve jedinice povlačile u savršenom redu i mogle su u svakom trenutku da pređu u ofanzivni poredak, da komandant desnog krila Alijates nije nastavio napade na Seldžuke. Zapravo, da li sticajem okolnosti ili izdajom, naređenje nije ni dospelo do komandanta desnog krila.
To je bio poklon i „dar sa neba“ za sultana. Desno krilo je bilo potpuno odsečeno i Seldžuci su ga potpuno porazili u strahovitim jurišima. Počeli su, usled svega, da popuštaju i drugi delovi fronta. Međutim, car nije podlegao panici, jer je mislio da još postoji šansa za pobedu. Naređuje Androniku Duki da što pre napadne sa svojom rezervom i preokrene tok bitke.
Kao što se i dalo očekivati, naređenje je ostalo da „lebdi u vazduhu“. Naime, Androniku to nije ni palo na pamet, već je nastavio bezbrižno povlačenje, „ne izvadivši mač iz korica“.
To je bio kraj. Car je ubrzo zarobljen i bitka se nenadano brzo okončala…
U suštini, bitku su Selžuci dobili a da istinske bitke velikog formata nije ni bilo. Čak su i gubici bili jednaki na obema stranama. Izdaja je, ipak, potpuno uništila Romanove želje i planove…
Vredi reći, kada su cara doveli pred sultana, kao zarobljenika, da se sultan odnosio prema njemu sa najvećim počastima. Čak ga je pitao, da je, kojim slučajem obrnuta situacija, šta bi on (car) učinio? Roman mu je odgovorio da bi ga možda ubio ili prikazao u povorci ulicama Konstantinopolja. Na to mu je sultan rekao da je njegova kazna mnogo stravičnija – oprostiće mu i oslobodiće ga…
Bilo kako bilo, po Alp Arslanu, u mirovnom sporazumu koji je potpisao sa carem, bitke kao da, malte ne, nije ni bilo – granice su ostale kao i pre bitke. Ipak, velikodušnost sultana, koji je uz bogate darove pustio cara da se vrati u Konstantinopolj, nije bila najbolje dočekana u samoj prestonici Romeja. Optužili su cara za nesposobnost i izdaju i izbio je građanski rat u kome je Roman stradao mučeničkom smrću, kada su ga, posle verolomnog potpisivanja mira, oslepili politički protivnici.
Filozof Mihajlo Psel je prevazišao sebe u bezočnosti i cinizmu, napisavši pismo oslepljenom bivšem caru „da ga je Bog udostojio mučeništva, tako što mu je oduzeo oči da bi mu darovao vid nebeske svetlosti“. Od užasnih posledica kažnjavanja Roman je ubrzo preminuo.
Alp Arslan, videvši šta se desilo i da ga, stoga, ništa ne obavezuje da se drži sporazuma koji je pogažen sa druge strane, za samo nekoliko godina zauzima gotovo čitavu Malu Aziju…
Bitka, koja bi po posledicama bila možda mnogo manje važna, zbog neodgovornih i sitnosopstveničkih interesa se pretvorila u jednu od najpresudnijih bitaka i katastrofa u istoriji. Posle bitke kod Mancikerta i 1071. godine ništa više nije bilo isto… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар