Sredinom XI veka (1043) na patrijaršijski tron u Konstantinopolju dolazi Mihajlo Kerularije. Može se slobodno reći da se radilo o vanredno inteligentnom, ambicioznom i energičnom čoveku. Takođe, radilo se i o nekome ko je iza sebe imao veoma burnu prošlost. Učestvovao je svojevremeno u zaveri protiv carske vlasti, kada je uhapšen i poslat u progonstvo gde se i zamonašio. Povoljan razvoj događaja mu je omogućio povratak u prestonicu i, zahvaljujući svome umeću, postaje patrijarh.
U Rimu je, sa druge strane, u isto vreme, na tronu papa Lav IX, tipični predstavnik kliniskog pokreta, odnosno, neko ko je potpuno uveren u rimski univerzalizam.
Sudar ova dva crkvena poglavara dobiće epilog veoma brzo…
U to vreme Carstvo sa istoka ugrožavaju Turci Seldžuci…
Na drugoj strani, u Italiji, kao nova sila javljaju se Normani, koji nisu bili po volji ni Rimu ni Romejima.
Sve je ukazivalo da je savezništvo, bez obzira na razlike između dva centra, jedino rešenje. Ipak…
Papa Lav IX šalje pismo (1053.) patrijarhu Kerulariju u kome ga podseća na tzv. Konstantinovu darovnicu i traži da se, shodno tome, potčini volji Zapadne crkve. Može se slobodno reći da je pismo za Kerularija stiglo kao „poručeno“ – naime, patrijarhu nisu bile strane ideje o univerzalnosti, barem kada je on lično bio u pitanju.
Sledeće godine, s ciljem da se prevaziđu razlike, u Konstantinopolj stiže papina delegacija na čelu sa kardinalom Humbertom. Kardinal je bio pravi predstavnik pape Lava – energično je branio rimski univerzalizam i nije bio sklon nikakvom kompromisu. Takođe, bio je poznat po izrazito neprijateljskom stavu prema svemu što dolazi iz Konstantinopolja…
Trouglu pape, patrijarha i kardinala uskoro će se pridružiti i sam car Konstantin IX Monomah i to u nimalo zahvalnoj ulozi.
Na saboru su, inače, bila pokrenuta mnoga crkvena pitanja. Kerularije je oštro napadao neke crkvene dogme na Zapadu. Rimska delegacija mu, takođe, nije ostajala dužna…
U pozadini sukoba su bila i razgraničenja dveju crkava. Romeji su, naime, na svoju stranu privukli veći deo slovenskog sveta, što, sa druge strane, nije bilo po volji Rima. Isto tako, i u samoj Italiji njen južni deo je izuzet iz papine jurisdikcije i stavljen pod patronat patrijaršije.
Na univerzalizam Rima, Romeji su, kao što se i očekivalo, odgovorili svojim univerzalizmom. Za tako nešto Mihajlo Kerularije je bio kao „stvoren“. Ubrzo se videlo da nema želje, ni sa jedne strane, ni sa druge strane, da se spor razreši.
Humbert je, kao što je već rečeno, bio pravi predstavnik novog pravca Zapadne crkve. Duboko je verovao u ono što čini i sa najvećim žarom je branio istorijski falsifikat (Konstantinovu darovnicu), za koji je bio ubeđen da je istinit.
Car, procenivši da se događaji kreću u određenom pravcu, odlučuje da podrži kardinala i papu. Humbert, osokoljen carevom podrškom, 16. jula 1054. godine, na oltar Svete Sofije stavlja bulu, kojom baca prokletstvo na patrijarha i na neke romejske crkvene velikodostojnike. Ubrzo posle toga, Humbert napušta Konstantinopolj, ne sačekavši cara, uveren u svoju veliku pobedu. Mihajlo Kerularije, nimalo pometen situacijom, energičnom akcijom, uz podršku naroda i crkve, vrši pritisak na cara i traži od njega da promeni stav.
Posle neznatnog kolebanja, Konstantin IX Monomah prelazi potpuno na stranu svog patrijarha, koji baca, takođe na oltar Svete Sofije, anatemu na papu, kardinala i na sve članove rimske delegacije…
Time je samo stavljen pečat na sve što se prethodno dešavalo.
Dve strane, do skoro, jedne te iste crkve, posle ovog događaja sve više i više su se vremenom udaljavale.
Zanimljivo je da sam događaj nije izazvao nikakav poseban utisak kod savremenika. Razmimoilaženja su bila uobičajena u prošlosti i mnogi su smatrali da će se spor relativno bezbolno prevazići.
Ipak, događaji koji su usledili pokazali su suprotno…
Patrijarh Mihajlo Kerularije, inače, nije dugo poživeo raskol. Posle četiri godine je uhapšen od strane cara Isaka Komnina i poslat u progonstvo. Iste godine je umro.
Govorilo se da je, svojevremeno, nosio crvene cipele (znak carskog dostojanstva), preteći caru da će ga zameniti na prestolu.
Zanimljivo je, isto tako, da je i on verovao u autentičnost tzv. Konstantinove darovnice i na osnovu tog lažnog dokumenta polagao je pravo na univerzalnu vlast. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар