RASPAR U PARU

Osvrnimo se oko sebe i ako pažljivije pogledamo jasno ćemo uočiti bezbrojnu masu usamljenika, samih do očaja, u porodicama, među svetom. Raspar u paru...

Oni žive često u paru, ušuškani u domaći mir krunisan foteljom i dečicom. Međutim, došli su do tačke kada su plamenovi zgasli i oni su se, neki burno, neki gotovo sporazumno, neki prećutno - rasparili. Počeli su da žive svako za sebe - da se pod istim krovom ne bi zamrzeli i postali neprijatelji. Sačuvali su uglađenost i neprimetnost u međusobnom ophođenju, mimoilazeći se smerno kao senke, čak i sa smeškom.
Deca su išla na dve vodenice.

Neki od njih su naučili kakav tip je za njih neprilika, te su sada spoznali kakav im odgovara. Često nisu ni propuštali priliku da se spare. S obzirom na dogovor, nije bilo uobičajene pompe koja prati (malo)građanske razlaze.
Najbrojniji, ipak, ne dožive tu sudbinu da ih, posle zablude, vidi sunce.
Ostaju, sparušeni, zgasli i balzamovani u svojim rutinama, osećajući kad god čitaju sentimentalno štivo ili odgledaju romantični film žiganje usled strašnog nedostatka druge polovine.
Oni su raspar u paru. Dve cipele, često različitih modela i brojeva, navučene na noge iste osobe. I to izaziva takvu mučninu, jer se vidi, a zahteva, ipak, ponašanje kao da se ništa ne događa. Svet...
Ž.Ž.