OD SUMNJE

Svi moji problemi potiču od sumnje. Kad pomislim da sam ukroćena, našla mir, nadomak tišine, oglase se njene višeglasne himne, praćene zaglušujućim gongovima.

Nije da neću - to je nekada mirna i moćna reka koja vuče sama. Koliko god izgledala nepomično, neopisvo je brza. Ne može joj se odupreti, nema otpora koji ne slama, a od plivanja uzvodno - nema ni pomena, zavrće ruke i nosi isključivo nizvodno.
Pa, ipak, ta se plovidba nekada završi na obali. Sama te reka skrene u neki rukavac i izbaci na pesak. Opet si na suvom.

"Nije svemoćna" - čudiš se.
"Pružila sam otpor" - razgledaš se, ne verujući da si od njene siline u komadu.
"O, kako je lepo biti slobodan!"- kličeš na obali reke, dižući ruke ka nebu.
Koliko želim, toliko sumnjam. Neminovno. Pa, biće da je i tu sumnju stvorio Tvorac svega...iako ne voli preispitivanja. Stvorio je i vrstu sumnjala. Ili nije? Da, tu je već "onaj" umešao prste...po doktrini.

Ako je reč tvoriteljska, zašto ne izvršava pravdu? Istinu? Problem je u pitanjima, kažu. Nema pitanja, i tačka.
A, onda, kad se zasitiš obale i neba, zaželiš borbe i vode, tu je ona moćna reka, u koju zagaziš i prepustiš joj se da te nosi. Izbaciće te već na neku obalu.
Ž. Ž.