Takozvani zid ćutanja, postavljen za neupućenog, popušta svoje ventile samo onda kada to njemu odgovara da bi, kasnije bio još veći, čvršći i tajanstveniji.
Istočna i jugoistočna Srbija, gde žive Vlasi, područje je gde se susreću sadašnjost i prošlost i gde, veoma često, prevagu odnosi ono prastaro.
Kao da postoje dva paralelna sveta, potpuno neshvaćena za nekoga sa strane. Razgovara se sa anonimnošću, tajanstvenošću i opreznošću starom, možda, hiljadama godina…
Veza Vlaha i zagrobnog života, koji vuče korene još od predhrišćanskog perioda i dalje je veoma jaka. Čini se da ni stoleća koja dolaze te i takve veze neće narušiti...
Sledi istinita priča o tome iz sedamdesetih godina prošlog stoleća:
“Tek što je prošla ponoć, nekoliko silueta primicalo se groblju. Ljudske prilike ulaze u groblje i, posle minut-dva, dolaze do mesta koje traže. „Opkoljavaju“ grob i počinju da ga otkopavaju. Jezivu tišinu narušavaju tupi udarci krampa i motike.
Posle izvesnog vremena, ruke uzimaju sanduk pokojnika i nose ga mestu gde je pripadao dok je bio živ…
Ulaze u kuću, spuštaju sanduk i otvaraju ga. Vade leš iz sanduka i polažu ga na dugački sto. Neko donosi vino i pokojnika počinju njime da peru i umivaju. Posle nekog vremena mu prilaze pevajući i grleći ga i ljubeći…
Posle šest nedelja koje je pokojnik proveo u grobu, ovo je poslednji susret i pozdrav sa njim. Preminuli će jutro dočekati na mestu odakle je iskopan – u grobnici…“
Sam događaj se desio u selu J. kod Negotina i, svojevremeno, tajno je zabeležen i sačuvan jer su, u to vreme, kazne bile rigorozne… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар