Kako opisati delo umetnosti rečima, alatom druge?
Kako prevesti ton u reč?
Kako opisati zvuk? Ili, bolje reći, kako dočarati jedan retko uzbudljiv sklad nota? Verovatno teško realno, osim kroz nekakav opis, koji bi pre opisivao stanje konzumenta, nego „realnost“ onoga o čemu je zapravo reč i što je tema.
Dozvolimo li, ipak, kao moguće tako nešto, pokušajmo da reči zazvuče, oslikaju, nagoveste formu, zavisno od vrste kojom se bave.
Postoji u beskrajnoj kombinaciji zvukova nekakva koja je upravo zazvonila u nama i pretvorila nas u svoju strunu, svoj instrument. Kada se ona čuje, celo naše biće je oseti i zavibrira, probudi se i naježi, kao da očekuje nekakvo njeno otelotvorenje. Možda svako od ljudskih stvorenja ima svoju pesmu. Možda mnogi, u doba globalizma, dele istu pesmu. Možda im ona znači drugačije, a možda u svima njima dotiče neko univerzalno, istovetno osećanje. Možda.
Ima prilično pesama, koje menjaju stanje, bude celo biće i čine u njemu lom. Postoji veliki deo uvoda mnogih pesama koji obećaju, ali što zvuci otiču, iznevere, tonući u ništavilo velikih očekivanja. Tako se intimna diskografija neprestano obogaćuje.
No, postoji uvek ta jedna pesma, koja nas oživljava i sa kojom bi i sama smrt bila daleko podnošljivija, otkidanje manje bolno i odlazak gotovo neprimetan.
Izvanredno su retki u pesmi spojevi muzike i stiha, organski srasli. Ako bismo na istu muziku, dodali novi tekst, ma kako ritmički saglasan, drugojačijeg smisla, možda tehnički korektan, i korektniji od „one“ kombinacije, verovatno bi se osetila ona „nebo-zemlja“ razlika.
Tako postoji jedna pesma koja zaslužuje pesmu. Pesma koja peva onome ko se voli, ma gde bio, ma s kim, ma kada o neprolaznosti, večitosti ljubavi, koja ne dozvoljava pripadanje, koja ne svojata, ali postoji. I samo to postojanje zalog je pripadnosti. Ali to ne znači, kaže pesma, i zajedništvo. Jer i razdvojenost i daljina mogu biti zajedništvo, jače od sraslosti, slepljenosti, nerazdvojnosti. Ljubav je, uostalom, sloboda.
Ima zaista mnogo sličnih, dramatičnih, moćnih, čisto lepih, pa onda buntovnih, žestokih, jedinstvenih, ima svakojakih, ali ona jedna, tako iskreno udaljavajuća, a utešiteljska, koja neprimetno gura drugog u njegov život, dajući mu pravo na voljenje koje nije fizičko, a koje jeste pravo, ima u sebi onu neophodnu dozu daljine, za odluku, odstupanje, raspoloženje, nevezivanje a vezanost, te ispunjava sve moguće oblike i boje jednog najvećeg osećanja na svetu - ljubavi. Ž. Ž
Нема коментара:
Постави коментар