Ako su istoriju napisali pobednici, kakva nam je učiteljica života?
Ako je moć nad znanjem monopol onih koji mogu da plate najblistavije umove, šta u stvari mi znamo? Ili "znamo".
Ako je znanje ono što nam serviraju udžbenici - podobno znanje - šta učimo celog svog života?
Za koje, kakve i koliko proverene istine su milioni mučenika završili na lomači?
Živimo li ili venemo do smrti zarobljeni na svojoj plavoj planeti?
Da li su nam "pobednici" dozvolili izvornu ili falsifikovanu literaturu?
U kojoj je meri Zemlja planeta tajni?
Šta su vladari sveta sačuvali (samo) za sebe?
Zašto smo prošli vekove da bismo završili u mraku?
Da li su nepovratno izbrisani tragovi stopa velikana?
Kuda ide svet?
Gde se nalazimo?
Naočigled svih ruše se tragovi drevnih civilizacija.
I niče nova Astana...
Nije retkost da su tokom prošlosti vršene razne korekcije u ime „istine“ i „istina“. Ono što je nekada važilo i bilo podrazumevano, danas ne važi ili sutra neće važiti. Može i obrnutim redom…
U prevodu – preparacija. Ovde se ne radi o promeni stava u ime nekog novog otkrića, već, skoro uvek, o nameri koja sebe kasnije predstavlja kao opšteprihvaćenu istinu.
Pod, navodnim, promovisanjem prava na „istinu“, uništavano je sećanje – menjajući suštinu nečega što se desilo ili što je postojalo. U tome ne mora uvek da postoji namera, plan, zavera… Velike seobe naroda kroz istoriju su, kao što je poznato, izazivale prave tektonske poremećaje i u pamćenju. Na takav način su nestajala i zatirana čitava pamćenja. Sećanje je tako bilo kao gumicom prebrisano…
Neki put, pak, u pitanju je svesna namera – tzv. retuširanje prošlosti i njeno prilagođavanje najsebičnijim interesima. Za takvu vrstu menjanja činjenica može se slobodno reći da je u pitanju prava esencija zla.
Nekada su takvi poduhvati, zavisno od uspeha „preparacije“, zaogrnuti u meki pliš a neki put su predstavljeni najokrutnijom silom – od lomače do najbolnijeg „ispiranja“ mozga. Prilagođavanje prošlosti kako bi se sadašnjost ili budućnost „približila“ i to bez imalo griže savesti, odlika je takvih protagonista. Sam pokušaj ili proces je najbliži najperfidnijoj igri kada ništa nije onako kako bi, u stvari, trebalo da bude. Rezultat takvog bestidnog manipulisanja zna da bude, paradoks, prepoznat kao najveće dostignuće ili zadovoljstvo kod onoga kome je sve to (lukavo) namenjeno. Akteri takvog ponašanja, s obzirom da svoj zanat itekako dobro poznaju, u stanju su da, što je posebno zanimljivo, svaki pokušaj demistifikacije laži okrenu u svoju korist. Isto tako, ukoliko se pristane na „igru“, „protagonisti svega“ će da pomisle, s razlogom, da im ništa ne stoji na putu novih falsifikata.
Putem „promene“ prošlosti svesno se, takođe, pospešuju osećaji niže ili više vrednosti. "Dno i visina" su u takvim slučajevima toliko rastegljivi da izgleda kao da svemu nema kraja. Zavisno od slučaja do slučaja, dakle, retko ko je u stanju da se adekvatno i u pravo vreme tome odupre. Kao nekakva stihija, ali po strogo utvrđenim pravilima...
U tim opšteprihvaćenim "istinama", kao što je već nagovešteno, kriju se „spontani“ događaji, „prirodne“ zakonitosti, „osvedočene“ istine i – MI, koji na ovaj ili onaj način učestvujemo u svemu tome.
Takvom pristupu najbolje je suprostaviti se istinom – i to tihim i strpljivim radom, ne pristajući na nametnuti metod žrtve ili najgore naivčine, pobijajući besmislice istinskim znanjem ili uklanjajući nametnute laži, opsesije, zablude, samo istinskim argumentima. Taj put je dug, veoma dug…
Isto tako, kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, neki put se desi da „zaboravljena ili, navodno, nikada dogođena prošlost“ padne u ruke kao zrela jabuka... Ž. Ž. Z. M.
"Nisam ja grana koju vetar lomi i nisam loza kojoj oluja prkosi.
Nisam ni talas kojeg more kosi a ni trava koju kiša rosi.
Meni su dovoljne moje noge bose, jer moje ruke molitvu nose i pesmom tragove sade." - Danica Marinković
Нема коментара:
Постави коментар