Potmulo, kao plemenski bubanj, udara neumitno vreme. Probija opne mekoćom kože u koju I to je bio život naš, rekao bi neko...udara.
Opominjuće
vreme, koje nestaje, otiče nekud.
Uvek
se tešimo da je bezgranično, možda čak da i ne postoji.
A ono
je, biće, jedino i sve.
A
onda, kada se u poptunoj samoći suočimo s njim i stanemo pred ogledalom, vidimo
Istinu sopstvene samoobmane, da je svaki tren bio tako važan, možda i
odlučujući.
Naše
odluke, pravdane mladošću, a potom prečim obavezama, iscere nam se kao gladni
Kerberi. Bekstva više nema. Po nas – tako ispražnjene, nedovršene, željne
vremena, dolazi Čas. Shvatamo da vremena više nema. Pred nama je neizvesnost.
Ima li uopšte dalje, šta je dalje.
Rukopisi
na vetru, snovi, htenja, želje, ono što nismo stigli najednom postaje kao
ogromna gomila veša za peglanje, pred kojom (za)padamo u očajanje. Zašto nismo?
Šta smo čekali? Zašto je to dragoceno vreme utrošeno na toliko nevažnog?
Zašto...i samo zašto. Bez odgovora pred ogledalom.
Umorni i iscrpljeni, bez ijedne iluzije u rukavu, stojimo pred ogledalom, dok bubanj udara sve bliže – kao materija koja nestaje, kao telo koje su same kosti i koža što će se svaki čas survati na pod – i, to je bio život naš.
Nada
Kafke u Brodskog, Baha u Mendelsona – sve je što ostaje. Jer, nada neće otići
Tamo bez nas.
„U
tišini slutim – kad sve ovo svene, tišina će stići i mene, i mene...“
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар