Čini se i, ponekad, kao da ne postoje...
Kao senke na ugledanim drumovima, eho u planini, sveže cveće ili omamljujuća voćnodnevna varka...
Sakriju se, čak, među neke druge dane...
Pa se vrate, na tren, da nas pomiluju ili opomenu...
Oni su i kao korenje jasenovo koje se svuda probije ili kao asure kada se po nama prostru... Ponekad su, čak i kao sive mrlje zaborava, kada ih gledamo zamagljenim pogledom...
Znaju da budu i skriveni iza nekog žbuna kraj isušenog rečnog korita, podsećajući nas na treperenje svitaca koje ne možemo da primetimo...
I, takođe, nikada ne govoreći zašto, uvek su spremni da nas napuste...
Nekome dani lete kao seme maslačka, nekome se, pak, rascvetavaju lagano i mirisno kao pupoljak.
Drugima su, opet, dugi, kratki, lepi, lepršavi, lelujavi i romantični...
Nekada se, čak, posmatraju bojom duše i očiju...
A oni, ti naši dani, kao nekim nepisanim odgovorom, znaju da nas, ponekad, razvesele ili oplakuju nebeskim kišama, skrivajući se pod trepavicama neba, ušuškano i čežnjivo nas mameći...
Ponekad i uz nezaboravnu pesmu "To su bili dani"... Ž. O.
Нема коментара:
Постави коментар