Pre neki dan kolega mi je predočio interesantan pogled na fb:
Zamisli, kaže mi on, da svako na svetu ima u proseku po 500 fb prijatelja i da svako od njih dnevno podeli samo po jednu objavu a da je svaka od njih vrhunskog kvaliteta. Koliko bi trebalo vremena da se svakom takvom prilogu posveti odgovarajuća pažnja i vreme, bilo je prvo neobično pitanje?
Dakle, nastavio je, imamo dve, možda, najvažnije stavke: odnos prema virtuelnom prijatelju i prijateljstvu i već pomenutu objavu izuzetnog kvaliteta. I tako svaki dan, uz vremenski okvir koji gotovo da ne postoji. A gde su razgovori, komentari, pohvale i razni izlivi osećajnosti i prisnosti, kao nimalo beznačajan, aspekt angažovanja, rekao je.
Ipak, možemo i ovako, nastavljao je sa svojim argumentima, neka tih naših 500 fb prijatelja svaki dan podele po jednu najlepšu fotografiju ili vanserijski i mudri citat, koji se najbrže i najlakše "preleti". Šta bi se, recimo, tada desilo? Poprilična, svakako, ušteda vremena, ali faktor neprekidnog ponavljanja jednih te istih radnji, ostaje, zar ne? A gde je vreme van virtuelnog sveta?
Zatim je, posle kraće pauze, snizio kriterijume i sveo broj potencijalnih prijatelja i objava na "samo" 100. Lakša situacija, ali opet postoji problem, zar ne, nastavio je, jer ako je sve tako, ako nestane najkvalitetniji sadržaj, čemu masovnost i čemu i tih 100, navodno, lakše "svarljivih" fb priloga? Ostavimo po strani da je realnost potpuno drugačija što se tiče kvaliteta...
Misliš li da se sve krije u tome da je svakome od nas ponajmanje važno što je tako i da je sve što se dešava, u stvari, samo pokriće za mnogo toga drugog?
Znatiželjim očima me je posmatrao, očekujući bilo kakav odgovor.
Odgovora, međutim, nije bilo... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар