Prva prepreka – Beograd – bedem hrišćanstva, kapija Evrope...
Ugarska je u previranju. Surevnjivost između velikaša i kraljevske krune je sve veća i, samim tim, dezintegracija države uzimala je sve više maha. Stalnim upadima preko Save i Dunava, turske jedinice su, međutim, širile strah i užas koji se širio daleko iza granica Ugarske.
Nemoć zapadnih država, vešto je, naravno, korišćena preko izvanredne mreže turskih doušnika i neverovatno dobro obučene diplomatske službe. Evropski vladari, podeljeni i skoro u stalnom međusobnom ratu, kao da nisu shvatali prirodu opasnosti koja se nadvila nad Evropom.
Na prestolu Ugarske je u to vreme mladi Lajoš II. Opasni takmac mladom kralju – erdeljski vojvoda, Jovan Zapolja.
…Vojska od oko sto hiljada izvanredno obučenih turskih vojnika, stigla je pred zidine Beograda početkom avgusta 1521. godine. Flota, upućena Dunavom, takođe. Beograd je bio okružen sa svih strana.
Pre toga je pao Šabac. Posle njega su sledila osvajanja utvrđenja u Sremu. Kada je palo najvažnije utrđenje Zemun, već je, skoro, bilo svima jasno da je sudbina Beograda, gotovo, zapečaćena. Iz Zemuna se, naime, moglo nesmetano kontrolisati celokupna situacija na rekama. U gradu je, inače, bilo jedva nešto više od hiljadu boraca. Donji grad su branili srpski i ugarski branioci. Gornji – samo Ugri.
Na dvorovima Evrope čule su se, u to vreme, jadikovke nad nesrećnom sudbinom ugroženih hrišćana. Kao da se time umirivala posustala savest. Medjutim, jadikovke i srceparajuće suze, branioci grada nisu čuli. Slabo naoružani, sa vrlo malo rezerve i u hrani i u oružju, usled potpune nebrige vlasti iz Budima, očekivali su najgore. Pomoć, naime, obećana od kralja nije stizala. Oni, koji su, sa druge strane, obećali pomoć kralju Lajošu, to su činili veoma sporo, skoro bezbrižno, tako da se vojska koja je trebalo da pomogne gradu skupila tek kada je sve bilo završeno. Jovan Zapolja, sa druge strane, najsilniji medju silnima, očekivao je pad Beograda kao još jedan poen na putu ka kruni. Kao da je zaboravio da je, upravo on, najodgovorniji što branioci Beograda nisu imali dovoljno artiljerije da se odupru Turcima zbog svog poraza pod Avalom 1515. godine, kada je, gotovo celokupno, topništvo poslato iz Beograda, usled katastrofalnog poraza i pometnje, potpuno ostavio turskoj vojsci...
Inače, artiljerijski udari na Beograd, koji su počeli još krajem juna, pojačani su u avgustu, kada su i počeli ozbiljniji turski juriši. Već 2. avgusta izgledalo je da će napadači osvojiti grad, međutim, uz vanredne napore branilaca, žestok napad je odbijen. Pretpostavlja se da je, prilikom tog juriša, poginulo oko 500 najelitnijih turskih boraca. Međutim, već sledećeg dana, usledio je novi žestok napad na Donji grad, ali je i on, uz velike žrtve odbijen. Videvši da se ne odvija sve po planu i kako je zamislio, sultan naređuje svojim vojnicima da pređu na Ratno ostrvo (ozmeđu Zemuna i Beograda) i da odatle bombarduju donji deo grada. Čak je podignut i pontonski most. Već 8. avgusta sa tri strane, uz potpuno sadejstvo artiljerije, izveden je strahovit frontalni juriš. Turci su uspeli da prodru u donji deo grada i, posle vanredno teške i surove celodnevne borbe, da ga zaumu. Napad se nastavio istog dana i na Gornji grad. Međutim, napad je, usled grčevite i, skoro, očajničke odbrane, tom prilikom, odbijen.
Sultan Sulejman je, ipak, uvideo da mu je pobeda veoma blizu. Strpljivo i vešto, kako je i inače umeo, pripremao je svoju vojsku za naredni napad koji se desio 16. avgusta. U jednom silovitom janičarskom jurišu, prilikom tog napada, nekoliko njih se penje na bedeme i zabada sultanov znak na vrhove tvrđave - slična situacija kao i prilikom opsade iz 1456. godine. Jedan janičar, u jeku borbe, najveći i najsnažniji, obraćajući se braniocima, ne bi li ih dodatno ponizio, govori da je danas Vidovdan. Vrevu klanja i vike, tako svojstvene svakoj bici, zamenjuje tajac. Tišina. Uz zaprepašćujući otpor branilaca, nijedan janičar se, naime, nije vratio iz borbe na bedemima.
Ipak, na žalost branilaca, to nije bio poslednji juriš, ali je, sigurno, bila poslednja pobeda braniteljskog očaja...
Juriši su se i dalje smenjivali jedan za drugim. Uz bombardovanje koje se još silovitije nastavilo - sa brodova i sa kopna. Đuladima su, iz časa u čas, zasipane već dobro načete zidine, koje su se krunile sve više…
Posle nekoliko dana, 29. avgusta 1521. godine, uvidevši da od obećane pomoći nema ništa, uz uslov da im budu pošteđeni životi i da mogu slobodno da napuste grad, branioci su se predali. Prema nepotvrđenim podacima, branioce su Turci, kasnije, pobili kod Slankamena, međutim, pre bi se reklo da se radilo o kasnijoj priči ili o nekom sasvim drugom odredu Ugara... Sultan je, sva je prilika, ispoštovao dogovor...
Po ličnom Sulejmanovom naredjenju, međutim, svi ostali stanovnici su kao roblje odvedeni put Carigrada. Ne zna se pouzdano njihova sudbina. Jedini svedoci njihovog prisustva u nekadašnjoj slavnoj prestonici su, i dan-danas, Beogradska kapija i Beogradska šuma...
Što se sultana Sulejmana tiče, mladog i darovitog vladara, vrata Ugarske su mu bila potpuno otvorena...
Нема коментара:
Постави коментар