Zajednička nevolja ih je združila. Možda se, inače, nikada ne bi našli. Zato su se, prema školskoj okolini, ponašali kao da ne postoji. Ali, na žalost, nisu bili i nedodirljivi.
Boleo ih je svaki udarac, uvreda, gruba reč. Bolelo ih je i to što se toliko kinjila njihova bespomoćna drugarica. Kad su god mogli, smeli, a i kad nisu smeli, odbranili bi je i zaštitili. Pomogli da savlada nepoznato. I smetali razularenom čoporu.
Do trenutka kad je bol postao neizdržljiv i zapretio da postane koban: iako su svi odrasli zajedno "u kraju", ovo troje su se po nečemu sasvim razlikovali i nisu spadali u gomilu, štrčali su iz ovog kolektiva. Nisu prihvatali pravila, nisu želeli da rade što i drugi, mislili su da detinjstvo treba da bude posvećeno lepoti življenja u svoj surovosti okružujućeg sveta.
Istisnuti, priterani uza zid da svakodnevno ćuškama i uvredama plate, za nijansu blaže od događaja iz potresne Molnarove knjige "Dečaci Pavlove ulice", dvojica drugova odlučila su se da napuste kolektiv koncentrisanog nasilja. Znajući da svoju drugaricu ostavljaju na milost nasilnicama i da će uskoro na njihovo mesto doći neke nove žrtve.
Нема коментара:
Постави коментар