O zahvalnosti čovečjoj ispisane su tone papira, kilometri slova.
Neobično retka, kratkodaha vrlina i, gotovo u svakom pripadniku ljudske vrste, obavezna falinka.
Brzo se i lako zaboravlja i previđa. Ili fanatično važi ili ne vredi ni boba. A gotovo stopostotno, poslovično, kratko traje. Koliko kaktusov cvet, neopisive lepote, boje i sočnosti, koji čim procveta, ubrzo svene.
Sama zahvalnost, kad bi je bilo i kad bi trajala, podrazumevala bi temelj svake vere, počev od stvaranja, rođenja, do izbavljenja i milosti.
Najčešće, međutim, izostaje, ili se, pak, pretvara u fanatizam. Osobina sa prirodnom sklonošću ka zastranjenju.
„Ne znam da išta kraće traje od ljudske zahvalnosti“, ovu su misao prisvajali mnogi.
Da ne bude na stranu zla, zahvalnost je bogom dana za neispoljenje. Vrlo često osujećena u pokazivanju najneobičnijim spletovima životnih okolnosti. S tog razloga, uvek silovitija kada se iskaže ili ispolji naknadno, u neosporenim tragovima, koji i materijalno, dokazuju njeno bivstvovanje. Sklona i posthumnom (raz) otkrivanju, te, posledično, ruku uz ruku s kajanjem i grižom savesti zbog nepravedne ili, može biti, preuranjene olake osude.
Ponekad teško primetna, ali itekako prisutna. Ko veruje da mu Gospod šalje anđela čuvara, ne oseća li tu lebdeću brigu kao znak zahvalnosti za vernost?
Apsolutno najdominantnija tema svakodnevnih razgovora. Ono čega u stvari, kao i svega vrednog, ima u simboličnim količinama, ali je ipak jedini odraz dobra u ogledalu. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар