Takozvani zid ćutanja, postavljen za neupućenog, popušta svoje ventile samo onda kada to njemu odgovara da bi, kasnije bio još veći, čvršći i tajanstveniji.
Kada je daleke 1577.godine sa svojim prijateljem sveštenikom
doputovao u Madrid, Domenikos Teotokopolos je nameravao da osvoji nepoznati
svet, od koga je mnogo očekivao. Najpre,da dobije priliku sazrelim delom koje
je nosio u sebi da ga osvoji, što mu neće ni tako lako ni brzo poći za rukom.
Osvrnimo se oko sebe i ako pažljivije pogledamo jasno ćemo uočiti bezbrojnu masu usamljenika, samih do očaja, u porodicama, među svetom. Raspar u paru...
Poželi da slomljen umorom usniš zaborav koji će te odmoriti od minulog dana, životnog bremena, monotonije večnog ponavljanja istog. Neka te zaborav odmori od pitanja.
Postoji prećutana vrsta ljudi, oni su posmatrači. Stoje sa strane, gledaju, osmatraju i ostavljaju utisak kao da su prošli sve i znaju odgovore i imaju rešenja za sve probleme.
Ne može čovek da nauči mnogo, a da mu bude lako. Čovek može da nauči mnogo, pa da lako bude drugima, pisao je Fort… „Ništa nije stvarno i ništa nije nestvarno.“
Istina u ime istine? Ako su istoriju napisali pobednici, kakva nam je učiteljica života? Ako je moć nad znanjem monopol onih koji mogu da plate najblistavije umove, šta u stvari mi znamo? Ili "znamo".
Svi moji problemi potiču od sumnje. Kad pomislim da sam ukroćena, našla mir, nadomak tišine, oglase se njene višeglasne himne, praćene zaglušujućim gongovima.
“Ne puštaj me blizu, jer ti mogu stvarno pomoć zatražiti i ne dozvoli da kleknem i da te molim, jer moja molba nije kao tvoja – bojim se da mi je nećeš moći uslišiti. Dovoljno je što znam ko si i zašto sve činiš.