VRTEŠKA 337: PRAVO NA IZBOR ISTINE

Pravo na izbor istine ili se radi o običnom prividu?

"…Stalno se udarate u grudi u ime nekakve istine. Toliko je “volite i cenite“ da bi vam čak i najveća laž odala priznanje i poklonila se najdubljim naklonom. Da li, možda, i ja da vam se poklonim?…

Poznat je onaj vaš „ugao gledanja“.
Kako ste ga lepo podigli na najviši pijedastal. Sa tim „uglom“ završio sam lep posao. Priznajem, mnogo sam vremena utrošio u tako nešto, ali zato sada svako ima neku svoju istinu...
Zaboravili ste šta znači pravo na izbor? Ili niste?..."

Na mestu gde je visoka i koščata silueta razgovarala sa mladićem duge kose, obučenog u tuniku, čuli su se udari morskih talasa, praćeni hladnim vetrom, neprijatnog mirisa...

"...Ne znam što si se upiljio u mene toliko, nasmej se i ti malo. Danas sam raspoložen da delim najbolje savete i da se prisećam najlepših trenutaka…
Ima li išta lepše i bolje od poimanja istine, onako, kako sam vam je ponudio? A šta vam je Onaj nudio, sem bljutave maštarije? I to onu koja nikome nikada ništa, zaista, nije značila, već samo, pogađaš i sam, njemu. I? Zamisli da je uspeo u toj svojoj zamisli, šta bi bilo od vas danas?"

Mladićeva duga kosa i tunika, tresle su se od teškog i ledenog vetra. On je, ipak, nasuprot tome, stajao kao ukopan, netremice gledajući koščatu figuru, lukavog pogleda i dugih prstiju.

"...A sloboda? Kakva je to sloboda koja se zasniva na pokornosti? I to, zamisli, krotkoj! Ko je, priseti se malo, do sada jurišao za slobodu? Ko? Da nisi nešto pomešao? Koliko ste je puta osvojili do sada? Pa zar nije bilo dovoljno samo jednom? Da nije mene bilo, ne biste ni znali šta ta reč znači…
Sve teče, sve se menja, neki vaš pametnjaković je davno to rekao i zato nemoj da se čudiš što sve napreduje i dobija bolji i svrsishodniji sadržaj...
Doduše, još uvek ima i onih glupavih koji nikada ništa neće shvatiti..."

"Dugoprsti“ je i dalje pričao. Vetar mu je sve više menjao glas koji je, mimo mladićeve figure, odlazio nekuda…

"Reci mi, ne bih voleo da zaboravim, da li ima još uvek onih koji ne znaju da postojim? Ima? Idealna grupacija… Naduvenko do naduvenka… Na njima sam se prilično naradio, ali vredelo je..."…
Netremice gledajući koščatu siluetu, mladić je video nešto drugo…
Video je baklje kako lete, oči što dozivaju u pomoć i ruke koje se raduju i ruke koje se mole…

"...Ti si uveren da baš iza svega ja stojim? U redu, možda sam sve pokrenuo, usmerio, smislio, ali su me, verovao ili ne, neki od vas poprilično dobro pratili. Izrodili ste takav porod da bih nekolicini lično pozavideo. Vi ste ti koji stvarate najveće užase i najveće laži, da biste sve to, uz neopisivo zadovoljstvo, rušili kao da se radi o nečijem tuđem delu. Nisam vam bio potreban uvek…
Koliko ih ima da bi mogli bez problema da me zamene? Koliko? Ne slažeš se? Misliš da te lažem i preterujem? Zašto bih to činio? Toliko je sve moje da mogu luksuz istine i sebi da dozvolim. One prave istine, a ne tvoje…"

Mladiću je, za vreme dok je stajao i slušao monolog, bilo sve hladnije i hladnije...

"…A ti? Šta si ti učinio? Zaplakao si? Ridao si? Molio se Onom redovno? Muka mi pripadne neki put od takvog lažnog dušebrižništva. Muka!!…
Da li će ovde ikada prestati potreba za mnom? Divni su ovi dani…
Sačekaj, nisam još završio…"