Veliki entuzijazam Arabljana u širenju svoje teritorije i nove vere potpuno je iznenadio dve stare carevine - Persiju i Rimsko carstvo sa prestonicom u Konstantinopolju. Pobednička rimska vojska, koja je potpuno porazila Persijance u višedecenijskom ratu, u prvi mah nije shvatala ozbiljno Arabljane. Kako je vreme pokazalo, takav pristup im se veoma brzo osvetio.
U nekoliko manjih bitaka Rimljani gube delove teritorije Bliskog istoka. Damask je pao a Palestina, zajedno sa Jerusalimom, bila je ugrožena. Imperator Iraklije, reformator i pobedilac nad Persijom, uviđa da ima posla sa veoma opasnim protivnikom i sprema veliku vojsku da istera napadače sa teritorije svoje države.
Sa druge strane, Arabljani, predvođeni vrsnim vojskovođama (najbolji među njima Halid ibn Valid) potpuno se povlače iz delom osvojene Sirije ka Jordanu, na oko 60 kilometara jugoistočno od Golanske visoravni. Kod reke Jarmuk dočekaće veliku rimsku vojsku, koja je po procenama bila i tri puta mnogobrojnija od njihove. Procenjeno je, naime, da je to veoma dobar položaj, jer omogućava odličnu komunikaciju sa pozadinom unutar Arabije.
Rimskom vojskom je komandovao Teodor, u sadejstvu sa nekoliko komandanata (Vahan, Nikita, Gargije…) Ispostaviće se kasnije da je jedan od glavnih razloga katastrofalnog poraza Rimljana bila međusobna nesinhronizovanost i surevnjivost pojedinih komandanata, uz, naravno, sa druge strane, vrhunsko komandovanje arabljanskog vojskovođe Halida Ibn Valida. Isto tako, rimsku vojsku su potresali sukobi između raznih verskih konfesija (pravoslavni, monofiziti, manihejci…). Često je dolazilo i do fizičkog obračuna među vojnicima. Te probleme, sa druge strane, Arabljani nisu imali. Moral im je bio na najvišem mogućem nivou. Same vojske su, uz periodične manje sukobe, držale svoje položaje puna tri meseca.
Bitka je trajala šest dana (15-20. avgust) i borbe su vođene, za ono vreme, na velikom prostoru, duž reke Jarmuk, od nekoliko desetina kilometara. Bici su prethodili pokušaji Rimljana da spor reše mirnim putem, usput pokušavajući da unesu razdor među Arabljane. Svi pokušaji Rimljana su, ispostavilo se, bili uzaludni i, samim tim, ostavljeno je oružju da odluči šta će se desiti.
U prvi mah su Rimljani, koji su, inače, prvi napali, imali izvesnog uspeha, potiskujući protivnika ka pustinji i terajući ga u beg. Po svedočenjima savremenika, arabljanske žene su pogrdama i vikom vraćale u borbu svoje muževe. Takva situacija je ponovljena čak tri puta. Te napade je predvodio Vahan, jedan od istaknutih i sposobnijih komandanata kod Rimljana. Ipak, Arabljani su se konsolidovali i pod vođstvom Halida Ibn Valida naterali su Rimljane na početnu poziciju.
Bitka je, međutim, već tri dana trajala i pobednik se još nije nazirao. Loša sinhronizacija među rimskom vojskom, kao i sujeta zapovednika, četvrtog dana dovela je do popuštanja pojedinih tačaka fronta. Glavni logor Rimljana, zahvaljujući Validovoj lucidnoj taktici, bio je odsečen od elitnih delova rimske vojske i pitanje je bilo trenutka kada će uslediti završni udarac. Čak i sporadični uspesi Rimljana nisu mogli da promene nastupajući redosled događaja. Zapravo, od četvrtog dana bitke, svaki od rimskih komandanata je vodio neku svoju bitku, potpuno neusklađeno sa potrebama celokupne vojske.
Šestog dana se činilo da Rimljani pod vođstvom Gargija mogu nešto da učine. Došlo je do strahovitog sudara konjaničkih vojski u kojem je Gargije, ipak, na kraju, poginuo. Arabljansku konjaničku vojsku, sa druge strane, vodio je Abu Ubaidah. Posle toga je, kao što se i dalo pretpostaviti, pokrenuta opšta arabljanska ofanziva. Kod Rimljana je, sa druge strane, nastupilo rasulo. Kolika je panika zavladala kod Rimljana, najbolje govori podatak da se u isto vreme i napadalo i bežalo. Zapravo, usled sveopšteg meteža i panike, mnogi nisu ni primetili da je klopka, postavljena od Halida Ibn Valida, počela surovo i otrežnjujuće da deluje. Puno Rimljana je našlo smrt skačući sa kamenitih litica, ginući u bekstvu ili očajnički pokušavajući da promeni tok već rešene bitke. Komandant Teodor je poginuo, Vahan takođe, kao i puno drugih vojskovođa. Mnogi su našli spas u Egiptu ( tada je bio pod rimskom vlašću) a neki su bežali na sve strane.
Gubici su bili strahoviti. Pretpostavlja se da je poginulo oko 50 hiljada Rimljana. Imperator Iraklije se, svestan strahovitog poraza, potpuno obeshrabren vratio iz Sirije u Konstantinopolj. Neverovatan podatak je da je Arabljana stradalo samo oko 4 hiljade. Sve kasnije priče o velikoj pustinjskoj oluji koja je zasmetala Rimljanima, bile su samo potonji izgovor za strahovit poraz koji se desio. Briljantni komandant Halid Ibn Valid, sa druge strane, iskoristio je sve mogućnosti koje je imao na raspolaganju… Čak i više od toga.
Prelomna svetsko-istorijska bitka kod Jarmuka je otvorila vrata islamu i ubrzo su mnoge rimske teritorije potpale pod vlast Kalifata (Sirija, Palestina, Egipat, kasnije Kartagina, današnji Tunis).
Druga velika država, Persija, takođe, potpuno je pobeđena u nekoliko velikih bitaka i pokorena. Činilo se da na istorijskoj pozornici nije bilo nikoga da zaustavi polet i nalet Arabljana…
Vekovi koji su sledili dali su odgovor na tu dilemu… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар