Porazi na istoku su se ređali. Sirija, Palestina i Egipat su izgubljeni, a versko vrenje je pritiskalo Rimsko carstvo na istoku. Viševekovni sukob izmedju monofizita, kasnije monotelita i pravoslavnih, po carevom mišljenju je završeno objavom Tiposa, proglasa koji je, navodno, stavio tačku na nesuglasice. Car je, čak, zabranio svaki vid diskusije na tu temu. Ukratko, radilo se o tome da li Hrist ima dve ili jednu prirodu.
Car je pokušao da krupni religiozni problem ostavi po strani i kao rezultat tog pokušaja dobio je žestok odgovor od nekih crkvenih krugova.
Progon i hapšenje nepokornog sveštenstva izazivali su još veći otpor. Vođe crkvene opozicije su bili Maksim Ispovednik iz Kartagine i, uskoro, papa Martin iz Rima.
Daleko opasniji politički protivnik je, po carevom mišljenju, bio papa.
Komandant Kartagine Gregorije diže pobunu protiv cara i njegove verske politike. Uskoro je na Konstansovu sreću, izgubio život u borbi protiv Arabljana koji su već bili na granicama današnjeg Tunisa.
Sa druge strane, u to vreme, polovinu Italije drže Langobardi i predstavljaju permanentnu opasnost po interese Carstva. Nezadovoljstvo se širilo sve više ostatkom Italije i bio je dovoljan samo mali fitilj da situacija, po cara, postane bezizlazna.
Martin, uz sve to, bez dozvole cara, seda na papski tron i time izaziva provalu besa u Konstantinopolju. Organizuje ubrzo crkveni sabor kojim se osuđuje Tipos i za ono vreme drsko i izazivački šalje pismo na Bosfor u kojem caru predočava da vodi apsolutno pogrešnu crkvenu politiku.
Konstans, uveren da je u pitanju sumnja u njegov carski autoritet, naređuje komandantu Olimpiju iz Ravene da hitno pođe u Rim i uhapsi drskog buntovnika. Olimpije spremno izvršava nalog i sa odredom vojske stiže u Rim, ali ne zbog cara već zbog sebe. Nisu poznati detalji razgovora izmedju njega i pape, ali je kao rezultat svega izbila otvorena pobuna. Olimpije, naravno, staje na čelo pobune i, proglasivši se za cara, kreće na Siciliju. Uz sve nedaće koje su bile nad carstvom pretila je realna opasnost i od teškog i neizvesnog građanskog rata.
Konstans, inače, hrabrosti mu nije nedostajalo, nije ustuknuo i spreman je da ide do kraja. Angažuje svu moć državnog aparata i upućuje najotvorenije pretnje pobunjenicima.
U odsudnom trenutku, Olimpije umire od nepoznate bolesti i time su krila pobune iznenadno podsečena. Novi komandant Ravene staje na carevu stranu i hapsi i odvodi papu Martina iz skoro pobunjenog Rima 649. godine.
Otprilike u isto vreme, uhapšen je i Maksim Ispovednik u Kartagini. Kao najgori sužnji i kriminalci su sprovedeni u Konstantinopolj.
Suđenje je, dabome, bilo farsa. Carska vlast je potpuno odvojila svetovni i verski postupak. Maksim je, naime, bio optužen zbog verskog pitanja, a papa Martin i zbog veleizdaje. Maksim se pokazao kao izuzetno tvrd orah i najgore muke nisu mogle da ga slome. Posle neverovatne torture osuđen je na progonstvo gde je ubrzo i završio život.
Potpuno drugačije je bilo Martinovo suđenje. Koliko god da se trudio da čitav postupak prevede u versku oblast, to mu nije uspevalo. Car je smatrao da ima posla sa najgorim izdajnikom i pravim vođom pobune.
Sud je naposletku bio neumoljiv i osudio ga je na izuzetno teško progonstvo u Herson, na Krimu. Posle samo dve godine strašnih poniženja je umro.
Sa druge strane, car Konstans II je ubijen na Siciliji u jeku rata protiv Langobarda. Naime, ljut na prestoničko stanovništvo, nameravao je da prenese prestonicu iz Konstantinopolja u Sirakuzu. Prestonička aristokratija nije želela to da dopusti i skovana je dvorska zavera. Ubijen je u kupatilu.
Što se tiče Maksima Ispovednika i Pape Martina, oni su proglašeni za svece. Kako kod katolika tako i kod pravoslavnih. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар