Posle pada Trnovske Bugarske, postavilo se pitanje „biti ili ne biti“ na Balkanu. Ucene i poniženja, koje su feudalni oblasni gospodari trpeli od sultana Bajazita, bile su sve češće, neumerenije, bahatije, surovije…
Slomivši, takođe, skoro potpuno otpor Vuka Brankovića, osvojivši Tesaliju i nastavljajući osvajanja ka jugu, za Bajazita nije bilo prepreke da čini šta želi i šta voli…
Sultan je, inače, treba to reći, bio veoma hrabar, izuzetno inteligentan, vrstan vojskovođa… Takođe, bio je beskrupulozan, lukav, izuzetno surov…
Sa druge strane, u ma kakvom da su položaju bili, oblasni vazali nisu odustajali od međusobnog trvenja, svađa, i da stvar bude još gora, čak i oružanih sukoba među sobom. Sve je to izazivalo osećaj gađenja prema, do skoro, silnim hrišćanskim gospodarima, od strane Bajazita. Isto tako, svojski se trudio da im što više zagorča život sve većim ucenama i poniženjima – car Romeja Manojlo je, čak, morao, sa svojim odredom, da prati Bajazita u pohodu protiv svog jedino preostalog grada u Maloj Aziji, Filadelfije.
Učvrstivši , dakle, poziciju u Maloj Aziji i, kao što je već rečeno, pokorivši Bugarsku i skoro slomivši otpor Vuka Brankovića, počeo je ozbiljno da razmišlja o potpunoj fizičkoj likvidaciji, po njegovim merilima, prezira dostojnih vazala.
U zimu 1393/4. u utvrđeni grad Ser (dolina reke Strume, severoistočni deo današnje Grčke) stigli su najznačajniji hrišćanski vazali na poklonjenje silnom sultanu. Među posetiocima su bili romejski car Manojlo II Paleolog, brat mu Teodor, morejski despot, njihov sinovac Jovan VII, zatim carev tast Konstantin Dejanović Dragaš (deda po majčinoj liniji poslednjeg romejskog cara Konstantina XI Dragaša), Stefan Lazarević, Marko Mrnjavčević, braća mu Andrijaš i Dmitar…
Hrišćani su veoma brzo uvideli da su došli na poklonjenje nekome ko samo čeka povoljan trenutak da ih sve pobije. Bajazit, surov i beskrulupozan, nadmoćno je primenjivao obrazac dželata i žrtve. U pojedinim trenucima se činilo da nedostaje jedan jedini tren pa da svi "gosti" budu pobijeni…
Isto tako, uživajuću u smišljenoj predstavi, potpirivao je svađe među velmožama i vladarima, navodno, podržavajući čas jednu, čas drugu stranu. U isto vreme, birajući najpogodniji trenutak, skoro da je doneo odluku da ih sve pobije za jednu noć – na spavanju.
Do hrišćana je stigla informacija o Bajazitovim namerama, međutim, s obzirom na situaciju, nijedan valjan izbor im nije stajao na raspolaganju. Jednostavno su čekali svoj sudnji čas. Ne zna se kako i zašto do tog planiranog ubistva nije došlo. Možda je u pitanju bilo, s obzirom da se radilo o plahovitom vladaru, iznenadno odustajanje od zamišljenog plana. Možda je, ipak, Bajazit procenio da još može da ima koristi od njih, s obzirom na pretnju Ugarske i vlaškog vojvode Mirče sa severa…
Tek, posle svih poniženja i uvreda, hrišćanski vazali su, uz Bajazitovo dopuštenje, napustili mesto „gostovanja“. Tada su se međusobno zakleli da više nikada neće ići kod Bajazita na poklonjenje (Manojlo i Teodor su održali zakletvu). Markova braća su, odmah nakon povratka, napustili svoja imanja, prebacivši se u Dubrovnik, odakle su krenuli put Ugarske, stupajući u službu kralja Sigismunda (Žigmunda). Nekima, pak, sastanak u Seru nije bio poslednji signal za otrežnjenje (Jovan VII).
Sa druge strane, situacija je bila skoro bezizlazna, pitanje je i šta bi se moglo postići? Bajazitova sila je uništavala i „mlela“ sve pred sobom. Uveliko se pripremao osmanski napad preko Dunava i Save…
Konstantinopolj je ličio na ispijenu glavu u turskom moru i činilo se da je pitanje časa kada će ga nadmoćna Bajazitova sila osvojiti. Srbija, mladog Stefana Lazarevića, pak, još je vidala rane posle kosovskog boja i velikih žrtava u njemu. Takođe, sa Zapada su stizala samo obećanja i ucene oko crkvene unije, a moćne pomorske republike Đenova i Venecija su međusobno ratovale…
Zato, možda, ne treba smetnuti s uma poznatu rečenicu, koja najbolje govori o trenutnom stanju na Balkanu, pred bitku na Rovinama (1395.) kralja Marka (Marko Kraljević), da bi želeo prvi da pogine u borbi a da hrišćani pobede…
Bitka kod Angore i Bajazitov poraz u njoj (1402.) oslobodila je balkanske vladare strašnog pritiska od strane surovog neprijatelja. Po nekim izveštajima, sultan je završio svoj život u kavezu, svakodnevno ponižavan i šikaniran od strane pobednika Tamerlana…
Takođe, tim osmanskim porazom produžen je vek balkanskim državama za nekoliko decenija…
P. S. Manojlo II Paleolog je, s obzirom da je bio učesnik dramatičnog sastanka u Seru, 1407. godine, u besedi preminulom bratu i despotu Teodoru, izneo neke podatke kao i atmosferu koja je tada vladala. Nedostajalo je, na osnovu tog kazivanja, veoma malo da se niko ne vrati iz Sera… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар