Sve što uradimo, pomislimo, planiramo, osetimo…uopšte jeste(ili nije), zahvaljujući upravo mozgu.
Takva ogromna laboratorija sa nezamislivo velikim brojem procesa fizički je teško zamisliva, a ona ipak postoji u ljudskoj glavi i zauzima eventualno koji deseti deo tela. Ona radi čak i kada čovek spava ili je u stanju teške kome.
Moždani procesi zdravog čoveka, odnosno veze ili sinpase među nervnim ćelijama odvijaju se zahvaljujući određenim supstancama-neurotransmiterima, koje upravo naš mozak proizvodi. Čovek na beskonačno mnogo načina može, međutim, uticati na obrambeni mehanizam svoga mozga. Izložen dugotrajno negativnom dejstvu stresa, usled trovanja supstancama kakve su alkohol, kofein ili droge, štetnom dejstvu sredine, lošom ishranom i uslovima značajno može svoj kontrolni centar poremetiti u njegovom radu. Mozak dugo može da se brani i odoleva, ali ako ga u dužem periodu „napadnu“ makar četiri loša faktora i pod uticajem kakvog neizdrživo jakog „okidača“, može popustiti. Svi faktori deluju udruženom snagom, a prepuštanje, recimo, negativnim mislima i malodušnosti, može, kraće ili duže, početi da menja strukturu.našeg „glavnokomandujućeg“, mozga.
Zanimljivo je, možda, naglasiti da je u doba kada je najveća izloženost igrama zabave i takozvane sreće, jedna od najčešćih promena, rastvaranje mentalno-emotivnih obrazaca najuočljivija. Fiziološki u njemu „trpe“ procesi koje ostvaruju ćelije među sobom-one se redukuju na stanja bola, patnje, tuge što zajednički uvodi u vladajuću, ali i nadiruću bolest današnjice-famoznu depresiju.
Depresiju možemo porediti s okupacijom. Prethodno je naš mozak vodio dugu borbu, a onda se, poklekao, pokušava da prilagodi i održi nas u kakvom takvom životu, koji se sve više boji u crno i donosi samo patnju, ovo je jedan od slikovitijih načina da se opiše teška bolest današnjice, za koju se računa da će već oko 2030.godine izbiti na prvo mesto po učestalosti u čovečanstvu.
Osim lekova koji, naravno, još uvek samo saniraju simptome, ne zalazeći dublje u uzroke i ne delujući na njih trajno, čovek bi trebalo i može da deluje na svoj mozak i, samim tim, i oporavak. Osvešćivanje, upoznavanje sa uzrocima koji ga vode u depresiju, koji u njemu izazivaju nekada pretešku patnju, mora naučiti kako da izbegava potrese, životne situacije, određene supstance i leči svoj organizam.
Naravno, depresija može imati i genetsku predispoziciju, kao i faktore koji je uslovljavaju razvojne prirode. Ako je neizbežna, može se, tvrde stručnjaci, držati pod kontrolom da ne dokrajči neke od moždanih procesa kakvi su pamćenje ili koncentracija, na primer. Suočavanje sa činjenicom da smo depresivni, razlozima koji nas čine tužnim, apatičnim i uvode u patnju (za koju stručnjaci tvrde da je jednostavno neopisiva, a najbolje znaju oni koji su u stanju depresije), metodama olakšavanja pored lekova, obraćanje stručnjacima, kao i samopomoć mogu i da je ublaže i da učine da se povuče.Mozak, dakle, treba gajiti, negovati i slušati, ne škoditi mu, ne „navijati“ ga pogrešno. Ponekad su depresije situaciona stanja, izazvana objektivnim, iznenadnim okolnostima: smrt voljene osobe, katastrofe (rat, požar, gubitak staništa), povrede i mnogi uzrasni „luftovi“ sami po sebi razoružavaju mozak dovodeći ga u stanje privremene ili duže dekompenzacije. Vremenom se on, prirodno, dovodi u red, mada sigurno ne bez manje ili više trajnih posledica-anksioznosti. Međutim, naša snaga da stvari razumemo ili ne razumemo, ali im se odupremo, utiče na konsolidaciju mozga i njegovo prisabiranje, kako bi nastavio da razumno (uob upravlja našim životnim procesima.
Čovek uvek u sebi može naći snage da na nogama dočeka i iznenadne nevolje i u tome mu pomaže mozak, koji se celog života suočava sa njima, razvijajući i jačajući svoje odbrambene mehanizme.
Izbor zdravog životnog stila koji podrazumeva svakodnevne fizičke aktivnosti, posebno na svežem vazduhu, poštovanje potreba organizma za odmorom, snom i prilagođenom ishranom, izbegavanje supstanci koje izazivaju zavisnost: alkohol, nikotin, kofein…, održavanje zdravlja saniranjem bolesti, prilagođavanje organizma životnom dobu i naprezanjima u podnošljivim granicama, ali i pomoć stručnih lica, prema mnogim programima, mogu značiti ili potpuni izlazak iz teškog mraka ili otvoriti zatrpan tunel i dozvoliti svetlosti da obasja život.
Borba sa depresijom jeste u stvari bitka za očuvanje našeg kontrolnog i komandnog centra, bez kojeg je život vegetiranje sa kojim se teško pomiriti. Ona je moguća, dokazali su medicinski stručnjaci, samo udruženim dejstvom medicine i lekova, ukoliko su neophodni, održavanjem opšteg zdravlja, u sadejstvu sa psiholozima i, konačno, buđenjem i zalivanjem volje, ma koliko se činilo da je dotučena.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар