I vreme svršenog čina.
Događaji, čini se, gotovo svakodnevno, idu ispred njega.
Pretiču, zaobilaze, proganjaju, iznutra razjedaju...
Kao pred provalijom kojoj se, na prvi pogled, ne vidi kraj ili uzbrdicom kojoj se, takođe, na prvi pogled, ne vidi završetak...
I najvećem ciniku bilo bi teško da se opredeli...
Čini se, usled pravog vremenskog meteža, kao da se ne vidi ono što bi trebalo da se vidi.
U takav vremenski metež, ljudi se, na žalost, gotovo, savršeno uklapaju...
Odluke, ma šta da se učini, zato uvek i liče na maliciozno isplaniranu predstavu.
Zbog svega toga izgleda da i ono što je najbliže može da liči na pospanu i tegobnu daljinu.
"Pođi sa mnom i pokazaću ti nešto što si čitavog života tražio.
Ni sam, ipak, još uvek, ne znam da li se radi o pitanju ili odgovoru..." Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар