O smislu se sve manje pitamo. Smislu svojih dela, smislu svojih nedela. Nekako se izjednačuju na tasu, najosetljivijem od svih mogućih. Vreme će, utuvljuje nam se u zbunjene mozgove, ionako izravnati sve.
Bog kao da ne postoji. On je proteran, sam, zatočen, izjednačen sa ikonom.
Ljudi mu se jednostrano obraćaju u nevolji i okreću leđa nedovršenog posla, nastavljajući po starom. Kao da je Bog nekakav drevni otpisani starac u poodmaklom stadijumu zaboravnosti.
Preovladava vreme: nemam vremena, vreme će pokazati, vreme leči sve, prepustimo vremenu- ne izlazi nam iz usta, kao da vreme uopšte postoji. Kao da ne postoji jedino večnost, ka kojoj se valja upravljati.
Vreme i prolaznost, kao crna rupa proždiru sve: ljudske duše, ogrešenja, zablude, previde, istine - koje su „preživele“.
Poredak je poljuljan u svojim temeljima. Sve što je trajno, proterano je u muzej starina. Uspostavljen je sistem nevrednosti. Kratkodahih, jednokratnih, pomodnih „pravila“, koji ih je sasvim obesmislio.
Kao da je sve isprobano.
Od početka 20.veka svet je fantastičnom brzinom upoznavao uzlete i padove. Padovi su jednako pamćeni kao uzleti. Izjednačeni su po „popularnosti“ Herostrat i da Vinči.
Došlo se do „savremenosti“ koja se teško da jednostavno opisati.
To je stvarnost nestvarnosti. Nestvarnost postojanja i postojanje nestvarnosti.
U kojem su nedostojni prava dobili prava. Deca upravljaju roditeljima. Sudbine genija zavise od budala.
Možda je kao promena bilo zanimljivo, ali i opasno zato što se otelo kontroli. Neron, Kaligula i Herostrat su tek naivni primeri ludila starog veka za „moderno doba“.
„Moderno doba“ je izjednačilo korisno i štetno , zdravo i bolesno, lepo i nakazno. Razlike su izbrisane. I kad biste lude pitali kuda, odmahnuli bi rukom umesto odgovora: bilo kuda.
Ovoliku šarolikost, privid sloboda ispod prikrivenog ludila i bolesti svet ne pamti.
Da li bi se u njoj snašli veliki mislioci, kakvih danas nema? Sigurno je da bi se pogubili i Pitagora i Sokrat i Platon i Aristoteli Kartezijus i Rasel. Nema te matematike koja bi im pomogla da se snađu u opsenarskim računima zla i koordinatama sveopšteg haosa.
Čak je i umetnost kapitulirala. U nemoći da se izdigne iz zemljine teže, mašta zakržljava.
Bivalo je teških, prelomnih i haotičnih vremena. Iz bespuća su se namernici upravljali prema zvezdama. Ako su i oči neba samo, možda, nestvarne halucinacije, šta je onda stvarnost i da li ona uopšte postoji?
Nebo je danas zamenjeno desktopom, sa kojeg se više ne diže pogled na gore, niti u ljudska lica, niti u susret očiju. Zamenile su ga varljive reči nepoznatih prijatelja koji isisavaju poslednje iskre istinskog bića, trošeći ga na fantazije, nepostojeće fatamorgane. Takav, oslepljen, svet ne može daleko stići. Kao Samuilova vojska luta drumovima, ne nalazeći svoj dom. Sve se ređe pita kud se deo čovek.
Poklekli, umorni div, ogledni zec najstrašnijeg eksperimenta zvanog „moderno doba“... Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар