Koliko god revolucija bila vođena idealima slobode, postojala je opasnost da sve počne da liči na farsu – krvavu farsu.
Ovo je tekst novinara Antoana Mola, svedoka mnogih događaja tog doba. Uhapšen je u maju 1794. godine i po kratkom postupku giljotiniran. Medju dokazima, koji su tada pronađeni u njegovom stanu, bio je i ovaj susret duše i savesti...
"Došli su po mene oko četiri ujutro. Samo ih je jedno zanimalo: da dam potvrdu svog imena. Revolucionalni sud Republike Francuske me je čekao... Uz, svakako, pokoji udarac i psovku - dok me budu "pripremali" za njega. Čisto da se pokaže da znaju o kome i čemu se radi.
Ne znam ni koji je dan bio, ni koji mesec – sve je bilo pobrkano u mojoj glavi od kada je zamenjen kalendar. Našli su Bibliju, kao još jedan dokaz moje kontrarevolucionarne delatnosti. U njoj nije bilo ništa zapisano o novouspostavljenom kultu Vrhovnog Bića. Kakvo je to biće koje je vrhovno? Da li su ga oni videli? Doduše, nisam ni ja video svog Boga, ali, Biće?!
Pokupili su još neke stvarčice i poveli me.
Komitet javnog spasa je "odlično" radio svoj posao. Sve više i više su se punile revolucionarne sudnice a pariski trgovi su bili mesta za svetkovine masovnih ubistava. Pobogu, pa zar će i mene?
Sudnica, do koje sam došao vezanih ruku, onako na taljigama, da me vidi pokoji retki prolaznik, izgledala je sablasno memljivo. Neke uniformisane pojave, sa nesnosno dosadnim pogledima, a oko ogromnog stola neka namrštena i neprijateljska lica.
Ime, prezime, čin, koliko zemlje…
Samo završite već jednom s tim…
Tužilac, valjda je to bio on, mrzovoljno, a opet nekako svečano, nešto je čitao. Ređao je delo za delom, optužbu za optužbom a primetio sam da je i moje ime nekoliko puta pomenuto. Činilo mi se da je uvek bilo u nekoj povezanosti sa Svetim pismom. U svemu ovome, neobično je bilo da je meni vreme prolazilo strašno brzo a njima kao da se sve odužilo...
Rekao sam nešto, promrmljao u stvari, dobio udarac u leđa i spremno krenuo ka izlazu. Razbarušena i duga kosa, masna i ulepljena, prekrila mi je oči. Kako je bolje kada ništa ne vidim…
Opet taljige. Nisam bio sam. Činilo mi se da će da popuste pod teretom utovarenih ljudi. Polako smo se kretali. Valjda je to bio običaj kako bi nas svi primetili. Neki pored mene su plakali, jecali, šmrcali… Blago njima...
Sve je više bilo prolaznika. Neko je dobacio nešto pogrdno. Valjda je bio gladan, pa nije imao koga da psuje, a neko je, sa druge strane, samo okrenuo glavu – ne znam da li zbog toga što je oguglao ili, možda, od saosećanja nad tuđom nevoljom.
Trg je, video sam, bio prilično popunjen i neprestano su pristizali novi građani. Delovali su opasno, gnevno i besno.
Mojih 40 godina su bile prestare za njeno mlado, mršavo i bledo lice. Ali oči, oči nisu. Njene su bile neprirodno duboke i zagasito zelene – kao moje. U tom, ne znam ni sam kako da nazovem trenutku, naš razgovor je počeo. Naše oči su, verovatno, nastavile onaj isti razgovor koji smo tako davno bili prekinuli. Naše taljige kao da su stajale, a plač, jecaj i šmrcanje su, takođe, kao nekim čudom, potpuno prestali. Samo se čuo razgovor dve duše koje su virile iz očiju…
…Da, znam, sada moje vreme ponovo ističe. Kada bude prošao ovaj predivni i dugi treptaj, ovaj večni susret i trenutak, uskoro, moje glave više neće biti. Moja duga i masna kosa zauvek će prekriti moje oči a moje telo čekaće, možda, neko drugo vreme.
A ona? Gde će da nestanu njene oči i glas koji sam samo mogao da zamislim koliko je lep? Koji će to sledeći trenutak da bude? Zapravo, kada i koji će trenutak da me povuče da se nešto slično desi? Do novih taljiga, sudnica, gubilišta? Kakav će to trenutak, posle svega, mene da odabere i da li bilo kakav trenutak postoji, sem njenih i mojih očiju i njihovog čudesnog pozdrava? Sećam se, milo je spustila kapke u znak pozdrava, srećna što smo se upoznali a ja srećniji i začuđeniji što sam je ponovo sreo...
Ponovo se čuo ritam zamornih taljiga, žagor naroda i onaj već pomalo nesnosni jecaj, plač i šmrcanje.
Istovarili su nas na prepunom trgu. Mene su postavili da vodim ove nesrećnike. Valjda da bih im dao primer kako se umire.
Nije bilo sveštenika i ja sam pogledao gore moleći se da ugledam Boga. Umesto njega ugledao sam nešto oštro što se tako strašno presijavalo na već uveliko obasjanom trgu.
Klekao sam, postavio glavu, setio se očiju i gledao kako se srećem ponovo sa njima…"
P. S. Posvećeno Sili De Or – tako je stajalo na kraju teksta. Uz sva nastojanja, revolucionarnog suda, da otkriju o kojoj osobi se radi, to im nije pošlo za rukom. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар