ODRASTANJE

Odrastanje je, opštepoznato mesto, ozbiljna i, često, surova pojava. Ona, biološki, i psihološki, podrazumeva ukidanje dotadašnjeg i uspostavljljanje novog autoriteta. Ukidanje Oca (ponekad i fizički, čak i na kolektivnom nivou) i traženje, možda i nalaženje Vođe.

Događa se i to da neki nikada ne odrastu, ostanu uvek u izvesnom odnosu (zavisnom) sa Ocem, ne mogući da ga na „pozitivan“ način ukinu nalaženjem svojih novih bogova.
Politeizam odrastanja ne sebi svojstven način traje dok je čovek živ. Nije to tako nezdravo. Poznaćemo takve ljude po dugovečnosti, užagrenom pogledu za sve što je novo i zanimljivo za otkrivanje, radoznalosti, oni ostanu na sebi svojstven način večita deca, koja plene aktivizmom i, ne retko, umiru na nogama. Ne možemo im odrediti godine. Uvek deluju mnogo, mnogo mlađi nego što u stvari jesu.
Pobuna protiv očeva, nastajanje jednog novog kvaliteta, pak, oduvek je privlačilo pažnju i svojim tokom određenu reakciju okoline. Upravo zahvaljujući njoj, menjale su se epohe i tablice vrednosti.

Doba u kojem živimo, označeno kao apokaliptično, poslednje, kako sve ne, upravo je test zrelosti generacija kojima je palo u deo da u njemu žive, ponesu ga na plećima, a, možda, prema predznacima, i izbore se s njim za nekakav nastavak.  Ž. Ž.