ZLATNO DELO KONSTANTINA DANILA

Velikom umetniku poklonili su se carevi, ukazali mu čast plemići, a rod mu je nepuna dva veka posle smrti zaboravio i izgubio grobno mesto u nekadašnjem Velikom Bečkereku… O njemu je ostala priča po Ugarskoj da je bio najplaćeniji, švapska štampa je pisala o „neusumnjivom, ogromnom talentu“ i najlepšoj crkvi u Carstvu koju je oslikao.

Zlatno delo Konstantina Danila (1802-1873) prekrila je prašina, zlatan vez vezu pauci, i vreme šumi o velikom i slavnom kistu. Nekada, dok je postojala zemlja i jedan narod slavan, Konstantin Danil, srpski Ticijan, beše najčuveniji, najtraženiji i najskuplji slikar naručenih portreta, ikonostasa i živopisa. Kada je, praktično samouk, oslikao Vaznesensku crkvu u Pančevu, austrijska štampa je pisala o najlepšoj crkvi u celoj Carevini.

Onda je došao veliki posao: mnogo portreta za gospodu i dame i ogroman i odgovoran: oslikavanje Srpske saborne crkve u Temišvaru. Konstantin Danil je dobio na „konkursu“ na koji se prijavio kao „meštanin“ i dao sve od sebe.

I da nije, na par mrtvih priroda koje je ostavio i portretima sa minucioznom tačnošću karaketrisanim zadužio je istoriju svetske umetnosti.

Kako ne pamte antologije nego otкrivači, za njih stvarne činjenice nisu granica. O potomstvu koje je u nekadašnjem Velikom Bečkereku „zagubilo“ grobno mesto velikana, gde je veliki slikar epohe sahranjen uz pompu kakvu je zaslužio, ne treba trošiti reči.

 Nema činjenice koja može umanjiti jedinstveni značaj i talenat velikog slikara Konstantina Danila, čija dela i danas plene svežinom, majstorstvom, koloritom i izražajnošću.

Ž.Ž.