Velika i presudna bitka i veliki poraz udruženih hrišćana sa Zapada.
Polovinom XV veka skoro sve balkanske zemlje su delimično ili potpuno okupirane od Osmanlija. Pretila je opasnost da se turska „poplava“ prelije preko reke Save još dublje u Evropu. Na ugarski presto se popeo mladi Vladislav III Jagelo, koji je bio rešen da zaustavi neprijatelja smelim napadom.
Olakšavajuća okolnost je bila ta što je sultan Murat II bio zauzet ratom u Maloj Aziji. Punu podršku mu je dao slavni vojskovođa Janoš Hunjadi (Sibinjanin Janko iz narodnih pesama), koji se toliko puta „odmerio“ u bojevima sa Osmanlijama. Isto tako, srpski despot Đurađ Branković, koji je izgubio svoju državu (1439), ponudio je svoja finansijska i vojna sredstva za planirani pohod. Stvarala se široka koalicija koju je podržao i Papa Evgenije III pozivom u novi krstaški rat.
Bila je 1443. godina…
Ubrzo je dobro opremljena vojska od 35 hiljada ratnika, u jesen, prešla Dunav. Janjoš Hunjadi je, već na samom početku pohoda, kod Niša odneo sjajnu pobedu i krstaši su ušli u Bugarsku zauzevši ubrzo Sofiju. U dubini bugarske teritorije, otpor Turaka je, ipak, bio snažniji i strašni mrazevi su naterali krstaše na povratak. Ipak, čak i tada, u januaru 1444. godine odneli su još jednu veliku pobedu nad Turcima i kao pobednici se vratili u Ugarsku.
Izgledalo je da se ratna sreća okreće. Sultan Murat II, zatečen porazima, šalje predloge za mir (na 10 godina) koji je i potpisan u Segedinu iste godine. Uslovi mira bili su povoljni: Srbija je opet postala nezavisna i mnoge vazalne države su uzele neophodni predah.
Rimska kurija, na čelu sa papom i kardinalom Čezarinijem, bila je, međutim, protiv mira i tražila je nastavak rata. Mladi kralj i Hunjadi su podržali papu, koji ih je, uz to, razrešio zakletve. Odlučeno je da se ponovo preduzme pohod. Ipak, vojska krstaša je bila dvostruko manja (oko 20 hiljada) nego prethodne godine. Mnogi ratnici su se, naime, vratili kućama a i sam Đurađ Branković je odbio da se pridruži novom pohodu. Despot je, naime, bio protiv mira u Segedinu, ali, već kada je takav mir potpisan, nije želeo da pogazi zakletvu koju je dao.
Krstaška vojska je, bez obzira na sve, u jesen prešla Dunav i domogla se luke Varne. Tu je čekala mletačku flotu i razne oblasne gospodare koji su obećali pomoć. Umesto svega toga, dočekali su premoćnu tursku vojsku (blizu 6o hiljada) na čijem čelu je bio lično sultan Murat II.
Mletačka flota je uzalud čekala Murata na Bosforu – za ogromnu svotu novca njega su sa svom vojskom, preko moreuza u evropski deo, tajno prebacili Đenovljani iz Pere. Iznenađenje je bilo potpuno….
Hunjadi je veoma brzo shvatio da je njegova vojska gotovo opkoljena i da će mu luka Varna ostati u lošem sećanju. Izgledalo je da je potpuno svejedno da li će krstaši da se brane ili da se predaju. Odlučili su se, ipak, na neravnopravnu borbu.
Tog 10. novembra 1444. g. pred samu bitku, podigla se snažna oluja, koju su krstaši shvatili kao veoma loš znak. Na hrišćanskoj strani su bili kardinal Čezarini, hrvatski ban Nikola Taloci, ugarski velikaš Silađi, kralj Vladislav i, naravno, Hunjadi.
Prvi konjanički sudar je usledio na desnom krilu, gde su se napadi jednih i drugih smenjivali u talasima. U jednom trenutku Taloci, povučen iznenadnim uspehom, kreće u poteru za Turcima. U pitanju je, međutim, bila zamka…
Protivnapad Turaka, koji je ubrzo usledio, skoro je uništio desno hrišćansko krilo. U odlučnom trenutku, Hunjadi šalje u pomoć rezervu i odred Vlaha koji na jedvite jade uspevaju da odbiju napadače. Vlasi su, goneći neprijatelja, naišli na neprijateljsku komoru, koju su počeli da pljačkaju i potpuno su se isključili iz dalje borbe. Do kraja bitke se nisu vratili…
Vreme je, sa druge strane, odmicalo…
Dok su se Vlasi bavili pljačkom, levo krilo krstaša je počelo da popušta i samo zahvaljujući Hunjadiju, koji se lično uključio u borbu, uspelo je da se održi…
Zahvaljujući dobro izvedenom napadu, krstaši su čak stekli i prednost. Hunjadi je pre juriša savetovao mladog kralja da sačeka ishod i da se ne pomera sa svog mesta. Uzalud, Vladislav, kome se činilo da je pobeda blizu, sa svojih pet stotina oklopnika kreće direktno na sultana Murata da ga ubije ili zarobi, zaboravljajući da protiv sebe ima i 10 hiljada janičara, ličnih sultanovih čuvara.
Silovit kraljev juriš završio se na samim prilazima uzvišenju gde se sultan sa janičarima nalazio. Konjica je upala u mnogobrojne zamke koje su Turci prethodno postavili, tako da je retko ko od oklopnika i ostao u sedlu. Postali su lak plen janičarima koji su ih, onako ugruvane i povređene, jednog po jednog ubijali. Sam kralj Vladislav III je u tom samoubilačkom napadu poginuo. Turci, međutim, dugo nisu znali da je među poginulima i sam kralj…
Hunjadi, koji je dobio svoj deo bitke na levom krilu, sa užasom je video hrišćansku propast i kraljevu smrt. Pokušao je očajničkim napadom da potisne janičare i izvuče telo mrtvog kralja. Bez uspeha.
Bitka se nastavljala i dalje uz naizmenične juriše krstaša i Osmanlija. Ipak, kako je vreme prolazilo, Hunjadi je sve više uviđao uzaludnost borbe zbog turske brojčane nadmoći. Shvativši, u poslednji čas ,da je bitka odlučena u korist Turaka, naređuje povlačenje preostale vojske…
Osmanlijama je ostalo bojno polje i blistava pobeda.
U krvavoj bici kod Varne stradalo je oko 12 hiljada krstaša. Na turskoj strani gubici su bili još veći. Sam sultan Murat je bio iznenađen i nije mogao da veruje da je pobedio. Naredio je vojsci da se ne pomera sa položaja, jer je mislio da je pobedio samo prethodnicu krstaša. To je bio jedini razlog zašto nije krenula potera za Hunjadijem.
Pored kralja Vladislava, poginuo je i kardinal Čezarini, idejni tvorac pohoda kao i mnogobrojno plemstvo.
Bitka kod Varne je bio poslednji ozbiljni ofanzivni hrišćanski pohod protiv Osmanlija. Katastrofalan poraz odredio je redosled događaja na Balkanu sledećih godina i decenija…
P. S. Zadovoljan mirom u Segedinu, sultan Murat se, naime, povukao sa prestola, ostavivši vlast dvanaestogodišnjem Mehmedu II. Na traženje sina i podanika, zbog velike opasnosti koja se nadvila nad njihovom državom, ponovo se vratio na presto pred bitku kod Varne. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар