Uvek je bilo onih koji su, krijući se iza sopstvenih sablasti, širili strah i uništavali, da li rečima ili golom silom, sve što im se našlo na putu.
Takođe, uvek je bilo i onih koji su se, iz straha i brige za životom, povlačili pred silom, olakšavajući stihiji još lakši put uništenja.
Strah im se zbog toga, kao najgora kazna, svakodnevno rugao, na najbolniji način ih podsećajući na sve ono čega su se prećutno iz straha odrekli...
Okretanje glave od nepravde i podilaženje njoj je, neki put, gore od same nepravde...
Da li, u tim i takvim slučajevima, ima teže i gore kazne za čoveka? Ili težeg podsećanja na to šta je učinio?
Strah, uz bes, kao najjače oružje moći zla, usami čoveka, udalji ga od samog sebe, često ga pretvarajući u ono što nikada i ni po koju cenu ne bi želeo da postane.
Izbaci ga, takođe, iz ravnoteže, umanjujući mu sposobnost rasuđivanja i, uz sve to, potpuno izmakne oslonac na kojem je čovek gradio svoj mikro i makro svet.
Svet straha je svet nepodnošljivog tereta. Svet onih koji žive od njega i onih koji se plaše da žive. Svet vrhunskih manipulatora i prevaranata, ogrezlih u poigravanju sa čovekovim prirodnim bojaznima.
Svet uravnotežene harmonije, cinično bi se primetilo...
Pobeći od njega, toliko puta pokazano i dokazano, nije nikakvo rešenje. Naprotiv, ravno je, ponekad, najgoroj izdaji života...
Dakle, čovek ravnoteže ili uravnoteženi strah? Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар