Njujorškoa bolnica – The Harkness Pavilion at the Medical Center...
Posle trideset godina, dva velika čoveka su se srela pred svedocima.
Jedan je bio na bolesničkoj postelji, ostareo, nemoćan i na samrti. Drugi, već u godinama, uspravnog, skoro prkosnog držanja, sa mislima pomešanih osećanja, gorčine i sete.
Na krevetu, sa suzama u očima, Mihajlo Pupin, pored njega, Nikola Tesla.
Tesla je zamolio prisutne da ih ostave same, prethodno se obrativši Pupinu kao starom prijatelju…
Mihajlo Pupin, naučnik, pronalazač, prijatelj najuticajnijih ljudi Amerike, pokazao je tokom života da uz talenat i marljivost, koje je nesporno posedovao, može da postigne sve ili, tačnije, gotovo sve. Iz banatskog sela Idvor, samosvojni, vispreni i odvažni Pupin se uputio put Amerike da, poput mnogih, potraži svoju srećnu zvezdu.
U nju je stigao sa pet centi u džepu, rešen da uspe po bilo koju cenu. Mlad, vredan, talentovan, latio se teških fizičkih poslova, uporedo pohadjajući Kuperovu večernju školu gde se ubrzo pokazao kao dobar matematičar. Nameravao je da upiše Kolumbija univerzitet, i za njega se pripremao dve godine jer je morao da nauči latinski i grčki jezik.
Sa uštedjevinom od 311 dolara, upisao je prestižni američki univerzitet. Bilo je to 1879. godine. Prvu godinu završio je odličnim uspehom, i kao nagradu je dobio 200 dolara. Za ono vreme poprilična suma novca. Preko svojih kolega koje je privatno podučavao, upoznavao je uticajne i poslovne ljude Amerike. Bio je miljenik profesora pa ga je čak i predsednik Bernard voleo i poštovao. Završetak studija za njega nije bio nikakav problem pa je diplomu prestižnog univerziteta, kao najbolji student, primio lično iz ruku predsednika Bernarda. Tada je stekao univerzitetsku stipendiju u iznosu od 500 dolara godišnje, koju će da iskoristi za doškolovavanje u Evropi, gde će provesti sledećih devet godina i kada će steći mnogobrojne akademske titule. Time će još više osnažiti svoj akademski i nešto kasnije profesorski ugled, jer će se u medjuvremenu zaposliti na Kolumbija univerzitetu.
Paralerno sa Pupinovim profesionalnim uspehom, u Americi se odvijala bespoštedna, surova i nimalo korektna naučna bitka između Edisona i Tesle. Bio je to poznati "rat struja".
U pozadini svega bila je borba za svaki dolar i pedalj tržišta, čiji su glavni akteri bili Morgan i Vestinghaus. Edison, već priznat kao pronalazač i poslovan čovek, vodio je pravu hajku protiv Tesline naizmenične struje. Organizujući prava masovna ubistva životinja navodnim Teslinim ubojitim oružjem širom Amerike, Edison je spremio završni udarac. Naime, 1889. godine, njegovom zaslugom, uvedena je električna stolica kao zamena za vešanje. Time se htelo, na najgori i ubedljiv način, pokazati da Teslin pronalazak ima najbolju primenu u egzekucijama.
Pupin, poznavajući Teslu i njegov rad, a ne sagledavajući odnos moći jer je dugo bio odsutan, staje u njegovu odbranu i drži predavanja u korist naizmenične struje. Takvim ponašanjem je navukao gnev Edisona, njegovih pristalica i moćnih protivnika pa je malo nedostajalo da ga izbace sa univerziteta. Karijeru su mu, međutim, spasili neki ugledni prijatelji.
Čini se da je to bio veoma važan događaj u Pupinovom životu. Niz momenata koji su usledili navode na sumnju da je od tog trenutka Pupinovo ponašanje prema Tesli bilo potpuno promenjeno. Treba reći, istine radi, da su njihovi odnosi u prošlosti bili s usponima i padovima. Ponekad veoma bliski a ponekad poprilično hladni, ali uvek korektni. Tesla je, recimo, često zamerao Pupinu na lošem izgovoru srpskog jezika…
Bili su različiti gotovo u svemu. Pupin je bio druželjubiv, elokventan i uživao je izuzetno poštovanje u naučnoj i stručnoj javnosti. Tesla, pak, bio je potpuna suprotnost. Tajanstven, osećajan i povučen u sebe, delovao je pomalo arogantno na okolinu, mada je to bilo daleko od istine. Sa druge strane, najšira javnost ga je prosto obožavala zbog svojih čudnovatih eksperimenata i tajanstvenosti koja je sve to pratila. Kod stručne i naučne javnosti, na osnovu svega, nije uvek nailazio na razumenje.
Ipak, uz sve prepreke, posle uspešnog promovisanja hidrocentale na Nijagari, činilo se da su sva vrata za Teslu otvorena. Izgledalo je da mu je ceo svet pod nogama. Zapravo, za njega su tek tada, ispostavilo se, počinjali problemi.
Igrom slučaja, Pupin upoznaje Teslu sa mladim i talentovanim naučnikom Markonijem, koji je bio fasciniran Teslinim umećem. Zapravo, bio je zadivljen dok nije dobio ili uzeo nešto što mu ne pripada. Zahvaljujući Teslinim otkrićima, Markoni promoviše radio, koji je, dabome, isključivo sebi pripisao.
Počinje mučni sudski proces, u kome Pupin, veštačivši, staje potpuno na Markonijevu stranu. Tesla je Markonija nazivao parazitom i mikrobom opake bolesti a na Pupina se žalio da je potpuno poludeo. Satisfakciju za otimanje otkrića radija nije doživeo jer je američki vrhovni sud doneo odluku u njegovu korist tek posle njegove smrti.
Pupinu je, sa druge strane, put ka uspehu bio potpuno otvoren. Izvanredni predavač na univerzitetu, omiljen medju studentima koji su obožavali da dolaze na njegova predavanja, posvetio se, u isto vreme, izumiteljskom radu.
Godine koje su usledile, bile su veoma plodne za njega. Od 1894. do 1923. godine patentirao je ukupno 24 pronalaska. Izumi su bili iz oblasti telefonije, telegrafije i radiotehnike. Svetsku slavu je stekao pronalaskom postupka pupinizacije, koji je omogućio prenos pisanog ili govornog signala na vrlo velike daljine, što pre nije bilo moguće. Sam postupak je dobio ime po samom Pupinu. Ipak, u vreme kada je Tesli dodeljen počasni doktorat na Kolumbiji i Jelu, Pupin se oštro suprostavio tome. Još neobičnije i oštrije je reagovao kada je Tesla 1892. god. najavio mogućnost slanja visokofrekventnih struja na neograničene udaljenosti a istovremeno potvrdio mogućnost slanja telefonskih poruka posredstom transatlantskog kabla. Podneo je patentni zahtev 10. Februara 1894. god. iz višelinijske telegrafije, napisavši: “Tvrdim da sam ja prvi koji čini praktični pokušaj primene višelinijske telegrafije“. Iz patentnog zavoda je odgovoreno da je Pupin samo multiplicirao nekoliko Teslinih kola, što se ni u kom slučaju nije moglo prihvatiti za patent. Usledilo je višegodišnje suđenje oko prava na patent. Tesla je kasnije, uvidevši i prozrevši o čemu se radi, napisao da su mu Edison, Markoni i Pupin zadavali puno problema i muka…
Pulicerovu nagradu, kao malu krunu bogate karijere, za autobiografsku knjigu Pupin je dobio 1924. godine i zanimljivo u njoj je samo jednom pomenuo Teslu i to na 396. strani. U to vreme Tesla je već uveliko nestao sa javne scene i kao da su svi zaboravili na njega.
Stanko Stojiljković, ambasador kraljevine Jugoslavije u Americi, pokušavao je godinama da pomiri dva velika naučnika ali nije imao nikakvog uspeha u svojoj nameri. Sve dok ga Pupin, teško obolevši, nije zamolio da dovede Teslu kod njega u bolesničku sobu. Posle dužeg nećkanja, Tesla je pristao ali, sećajući se prošlosti, izričito je tražio da budu prisutni i svedoci.
Do susreta je došlo 12 marta 1935. god. U izuzetno emotivnom susretu, bez prisustva svedoka, razgovarali su sat vremena. Sadržaj razgovora je ostao tajna do današnjih dana. Rezultat je bio da je Pupin plakao a Tesla je, posle izlaska iz bolesničke sobe, bio bled kao krpa. Ubrzo potom, posle samo nekoliko sati, Pupin je preminuo. Tesla je došao na sahranu…
Šta je bio predmet razgovora sa očigledno pozitivnim ishodom? U jednom satu, čini se da je nestala sva ona gorčina i povređenost koje je s pravom osećao veliki čovek iz dalekog Smiljana. Potpuno različiti u svemu, na različitim stranama tokom većeg dela života, sreli su se da zaokruže svoje živote u jednom jedinom satu.
Za razliku od Tesle, Pupin je posmatrao svetsku scenu, čini se, mnogo jednostavnije. Znao je pažljivo da proceni svaku situaciju i veoma vešto da joj se prilagodi. Njegova poznastva i prijateljstva sa najmoćnijim ljudima sveta, kao što je, recimo, predsednik Vilson, ni malo zanemarljiv doprinos na kreiranje granica posle prvog velikog rata, osnivanje fonda za školovanje preko 20000 hiljada srpske dece u kraljevini SHS, ukazivala su i ukazuju na sve šta je mogao, smeo i želeo da učini. Posebno je indikativna jedna fotografija na kojoj su Pupin u kolicima i već u godinama, sa zapovedničko uperenim kažiprstom prema velikom Albertu Ajnštajnu. Kao da taj kažiprst, najjasnije opisuje gde se nalazi stvarna moć i uticaj. Isto tako, ne treba zaboraviti, predstavnici Centralnih sila (Nemačka, Austrija, Bugarska) su svakodnevno "zasipali" vlasti Amerike da stane na put Pupinovom angažovanju u okupljanju dobrovoljaca za Solunski front.
Dosije FBI iz tog vremena ima pune 133 strane i pokazuje pod kakvim je pritiskom naučnik bio.
Takođe, Pupin je jedan od dvanaestorice osnivača "NAKE", potonje NASE...
Uticaj moćnih ljudi, izuzetno neprijateljski nastrojenih prema Tesli, očigledno je delovao na Pupina.
Čini se da je Pupin, dobro odmerivši sve okolnosti, procenio da bi, bez obzira na sav talenat, malo šta postigao u karijeri i životu. Ovako, na uštrb lične nepravde prema tvorcu naizmenične struje, učinio je zaista puno za mnoge druge kojima je pomoć značila.
Po svemu sudeći, nepravda koju je činio prema Nikoli Tesli, vremenom ga je razjedala sve više i, sigurno, da se zbog svega toga, nije osećao najprijatnije.
Na kraju, pravog zaključka nema. Vreme Tesle, izgleda, tek dolazi, a Pupinovo će nastaviti da traje.
Vredi reći, za kraj, u vreme kada nisu govorili, da je Pupin, potpuno anonimno pokušavao da na materijalan način pomogne Tesli, znajući u kakvoj oskudici živi. Angažovao je mnoge uticajne prijatelje da osnuju fond za pomoć i pomognu Nikoli Tesli. Svi pokušaji su bili bezuspešni jer je svaka inicijativa nailazila na nepremostivu prepreku zbog Teslinog ponosa.
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар