Ne postoji čovek koji, do kraja svog života, ne traži ljubav. I na samrtnom času zna da li je i koliko postojao u odnosu na ljubav koju je ostvario. Voleo ili bio voljen.
Svaka je ljubav za sebe, ali uvek postoji čežnja za što kompletnijom. San da opstane nestaće posle nas. Jedna jedina najveća snevana, ljubav fatalna, nerazumljiva, kobna, možda s teškim posledicama, ali jedinstveno naša. Naš uzdah, naš jauk, naš poslednji pogled s ovoga sveta. Ona koja se tolikima dogodi, koja se možda i ne ostvari, a ostane poslednje preko čega zakoračimo u ono Tamo s neizvesnom nadom.
Ako se može voleti više puta, možda smo voleli, ako samo jednom, ostaje nam čekanje, i posle kraja, zauvek, u najpunijem smislu te reči. Ne znamo, možda i Tamo, gde više nema privida, gde je sve jasno i odlučeno.
Pa, ipak, neverovatno je kako se ljubav prepoznaje. Čovek sa žigom ljubavi je oplemenjen, kao žeženo zlato, kao kaljeni metal, kao jasno jutro, kao zora, kao Sunce. To zvono zazvoni i čuje ga samo onaj ko ima prijem. Jedinstevno izabraništvo, koje podrazumeva dostojanstvo.
Kao i u svemu, u poslu, u radosti, u sreći kojom isijavaju, postoje ljudi iz kojih zrači ljubav, koji je nose, koji je zaslužuju, ostvarenu kao i neostvarenu, kroz patnju, čežnju ili spokoj.
Ljubav uzvisuje, ona isijava kao oreol, izaziva udivljenje, ljudima s žigom ljubavi se klanjaju i ne znajući zbog čega, prepoznajući u sebi čežnju da ga i sami steknu.
Zato je ljubav ispred vere i nade, zato je ona početak postojanja.
Ona se ne može dogoditi svakom. Ona traži i nalazi, uzbuđuje, uzburkava, daje smisao. Ona je jedino ona najblistavija zvezda, naša, životovorna, u koju gledamo zaneti, puneći se životom.
Neprestano radovanje, jer „mogla bi nam se dogoditi ljubav“. Mogla, kad postanemo dostojni. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар