HANIBAL BARKA - PRSTEN SA OTROVOM

Hanibal Barka je gledao u prsten sa otrovom. Kuću je već okružila potera kralja Pruzije. Nad jednim od najvećih vojskovođa ikada, nadvila se senka smrti, Ili, možda, mučnog zarobljavanja…
 
Godina je 183. pre nove ere. Rim već uveliko zavodi gvozdenu disciplinu u istočnom Sredozemlju. Epigoni Aleksandrovih država su na zalasku. Antioh III, vladar Sirije, poražen je. Jedan opasan takmac Rima bio je na kolenima, a druge helenistiičke države se priklanjaju beskrulupoznim, odvažnim i neumoljivim novim gospodarima sveta. Hanibal, prognanik iz svakog mesta, poznatoj na tadašnjoj mapi sveta, uviđa da se primiče kraj…

Njegovo putovanje je bilo bekstvo. Decenijama mu Rimljani nisu davali mira. Doduše, sa druge strane, Hanibal je sve činio da progoniteljima zagorča život. Znao je da Rim nikada nikome ništa nije oprostio. Razni špijuni, izaslanici, trgovci, obični putnici i vladari stavili su se u službu Rima da uhvate najdragocenijeg begunca - čoveka, koji je svojevremeno bio zaslužan za makar jednu žrtvu iz svake rimske porodice. Rimske majke su desetinama godina posle poraza od Hanibalove vojske nosile odoru žalosti, jer su izgubile sve. Za takvog neprijatelja nije, podrazumevano, smelo da bude milosti. Odrastao u Španiji, pored oca i vojskovodje Hamilkara, od malih nogu je znao da na svetu postoji samo jedan neprijatelj – Rim. Kao da ga je otac pripremao za nešto što, ispostaviće se, sam nije mogao. Kartaginjani, suočeni sa porazom u Prvom Punskom ratu, trpeli su poniženja od nadmenih Rimljana. Događaji su se smenjivali kao na kakvoj filmskoj traci. Oca, koga je Hanibal bezgranično voleo, ubijaju Rimljani i to je bio trenutak posle kojeg nije bilo povratka. Zakleo se na osvetu i njegov cilj je postao opsesija – potpuno uništiti Rim. Kako to uraditi? Jednostavno i drsko!

  Rimljani, poznati po svojoj pragmatičnosti, bili su zatečeni smelim Hanibalovim pohodom preko neprohodnih Alpa. Na njihovo veliko iznenađenje, u ravnice severne Italije se sjurila izgladnela i umorna Hanibalova vojska. Od nekoliko desetina slonova, samo dva su, inače, preživela naporan prelazak preko planinskih venaca. Vojska je bila, sa druge strane, bukvalno prepolovljena. Ipak, uz sve nedaće koje su pratile Hanibala i njegovu vojsku, povratka, svi su to veoma dobro znali, nije bilo. Poraz je mogao da znači sigurnu i junačku smrt, a pobeda ispunjenje zaveta koji je dao ocu. Rimljani, koliko god bili iznenađeni, kao da nisu shvatili na vreme sa kim imaju posla. Porazi kod Trebije, Tranzeminskog jezera, naterali su ih da angažuju svoje najbolje jedinice. Doživeli su baš tada katastrofalan poraz od brojčano dvostruko slabijeg protivnika – Kana 216. g. p.n.e. Od ubojite konjice, strelaca, kopalja i doslovce gušenja, kao posledice opkoljavanja, rimska vojska je tom prilikom potpuno uništena. Sjajna Hanibalova strategija je odnela veliku pobedu nad besprekorno uvežbanim i brojnijim protivnikom. Hanibal, ponesen pobedom približava se užasnutom Rimu i pravi prvu veliku grešku u svom životu i karijeri. Naime, nije poslušao svoje komandante da odmah napadne Rim, već je očekivao mirovnu ponudu od strane poraženog protivnika. Te ponude, na žalost vrsnog vojskovođe, nije bilo. Rimljani su, naime, rešili da se bore do kraja. Kapitulacija je za njih, u to vreme, bila potpuno nepoznat pojam… Izgubivši dragoceno vreme, koje je postajalo najveći saveznik hrabrih Rimljana, Hanibal se upušta u dugi i iscrpljujući rat na teritoriji protivnika. Igra iznurivanja i taktičkog nadmudrivanja se završila 14 godina kasnije, u bici kod Zame (202 g.), u današnjem Tunisu, gde su Rimljani prebacili težište borbe. Pobedio ga je Scipion Afrikanac, mladi rimski vojskovođa i to njegovom, Hanibalovom, taktikom. Tako je, pored gubitka oka, brata Hazdrubala, u dugogodišnjem odmeravanju snaga sa Rimom, izgubio i bitku svog života.

U jednom trenutku se sve srušilo. Kartagina, koju je bezgranično voleo,  okrenula mu je leđa i počelo je bekstvo koje je pre ličilo na neki špijunski triler. Stupao je u službu kod mnogih vladara istočnog Sredozemlja, vodio ratove za njih i pobeđivao. Međutim, Rimljani mu nisu davali mira. On je bio za njih unapred osuđen, odnoisno, mrtav čovek. Lovci na glavu, najtraženijeg begunca starog veka, su mu stalno  bili za petama i osećao je sve više i više njihov dah. I, napokon, posle toliko godina, zatekao se sam u kući koju su okružili vojnici kralja Pruzije. Kralj Vitinije, u Maloj Aziji, mu je, naime, pre izvesnog vremena pružio gostoprimstvo. Ipak, to gostoprimstvo nije dugo trajalo. U posetu kralju, ubrzo stižu rimski progonitelji i zahtevaju od njega da preda ostarelog vojskovodju. Kralj svestan da bi odbijanje značilo kockanje sa državom i sopstvenim životom, pristaje na nedvosmislen ultimatum – predaće im Hanibala živog…

Hanibal (247-183) je bio ponosan, hrabar i odvažan čovek. Za njega je predaja značila isto što, svojevremeno, smrt oca, brata… Nije smeo da dozvoli da ga poniženog, poraženog i u lancima, praćen najvećom sramotom trijumfa, sprovode po Rimu. U prstenu, uspomeni od oca, nalazio se otrov. Kada su progonitelji upali u kuću, već je bio mrtav. Time je završeno jedno istorijsko poglavlje. Kartagina, nekada moćna država, životarila je još nekoliko decenija posle Hanibalove smrti. U Trećem Punskom ratu (149-146), naime, Rimljani su je potpuno uništili, ne ostavivši ni kamen na kamenu. Posle svih poniženja od strane Rimljana, pored sramnog izdajstva čoveka koji ju je voleo i glorifikovao, Kartagina je nestala. Istaknuti senator Marko Porcije Katon, čija je rečenica već nekoliko decenija odzvanjala Rimom – Kartagina mora da bude uništena – mogao je napokon da odahne i spokojno umre. Ipak, nešto je posle svega, ostalo dobrog. Naime, na svim vojnim akademijama sveta, i dan-danas, kao obavezno štivo, izučava se Hanibalova taktika. Čini se da tu otrov iz prstena nije delovao…
Z. M.