O PRAVEDNOME JOVU

Ne zaboravljam svoje sumnje. Svoje poljuljanosti.

Kidišu opet, ne propuste priliku da nakljukaju moje sumnje, da me sasvim razlabave. Ne bi to mogle da nemaju dopuštenje. Da li se zaista svako tovari samo onoliko koliko može da ponese? Zašto, onda, ljudi umiru od tereta?

Junak moje najozbiljnije sumnje od Stavrogina naovamo je, naravno, još jedan Rus (ko bi drugi bio?) - glavni junak kontroverznog, kuđenog i hvaljenog "Levijatana", prost, običan čovek, rabočij, Nikolaj. Borac i grešnik, kao i svi ljudi. Ili, može biti, grešniji, te je "zasluženo" kroz šta mora da prođe, ostavljen od svih, sam kao Raskoljnikov.
Junak zato što pita monaha na ulici: "Zašto je vera tako komplikovana?" Pita s puno opravdanja.
"Čemu bajke, mistika" - pita Nikolaj monaha, koji mu odgovara Pričom o pravednome Jovu.
Dakle, zašto pravednik stradava? Možda nije pravednik, možda ne poznaje svoje grehe, možda ih je, čak, zaslužio?

Zašto nam kao cilj svrhe treba reč od tri slova pred nespoznatljivim?
Zar nije poslednjoj hulji naklonjeniji?
Zar se praroditeljsko sagrešenje na potomstvu naplaćuje? Na potomstvu koje i ne zna za sagrešenja praroditelja? A ako je nespoznatljivo, sledi credo quia absurdum est? Šta je razum, "ah, krhko je znanje" - kako je pevao pesnik. Ne raz-umemo samo umom...Nedokučiva mistika i paučina.
Levijatan, kao što podiže talase, uzbunjujući more, talasa sumnje maloga čoveka.
Nije mnogo potrebno sumnjama da podivljaju.
Još manje da se otmu s lanca kao besni psi, kadri da rstrgnu svakog ko im se nađe na putu.
Dobro, šta je onda sa radoznalošću?
Zmija je prevarila Evu, Eva Adama...
Rđavi krug, koji se ne zatvara...
                                                                                                          Ž. Ž.