Po prastarom slovenskom verovanju, iz vremena mnogoboštva, svet koji naseljavaju ljudi je stvaran – ovaj svet.
Za razliku od takvog sveta, postoji i onaj drugi – nestvarni, neljudski, svet metafizičkog verovanja. Samim tim, naš svet je nastanjen ljudima koji su smrtni i nemoćni, koji žive u svakidašnjici, gde se dogadjaji zbivaju u sledu – jedan za drugim.
Nasuprot tome, drugi svet je nastanjen natprirodnim silama i bićima koja su besmrtna i svemoćna. Ona večito postoje – u vremenu u kojem prošlost, sadašnjost i budućnost vladaju istovremeno.
Taj svet može biti iznad mora, iznad neba – svuda. Za njega se slobodno može reći da nije ni ovde, ni sada – on je svuda i u svakom vremenu. Nije preporučljivo narušiti granicu između ta dva sveta.
Hrišćanska crkva je, u vreme širenja hrišćanstva, mudro postupila, urezavši krst na svako takvo drvo. Na taj način ga je, verovatno, sačuvala od uništenja ili zaborava. Jednom godišnje, odavana je počast dugovečnom stanovniku svakog sela i seoceta, sa novim i hrišćanskim simbolom. Time je praiskonski običaj na skoro bezbolan način, sa novim i smislenijim značenjem, sačuvan...
Zapis ne može da bude bilo koje ili kakvo drvo. Obično se radi o nekom velikom i dugovečnom drveću. Najčešće su to hrast, kruška…
Postoji duboko ukorenjeno verovanje za onoga ko oskrnavi ili uništi sveto drvo – nesreća ga neće mimoići. Kazna se, prema verovanju, prenosi na naslednike i traje sve dok se i poslednji potomak uništitelja ne kazni i iskoreni.
Posle II svetskog rata, mnogi Zapisi su uništeni, posečeni...
Smatralo se da Zapis nije ništa drugo nego relikt praznoverja ili zaostalosti. Veoma mali broj je izbegao tu sudbinu...
Bez obzira na sve, i dan danas, „Zapis“ za ljude predstavlja mistični veo i sponu sa prošlošću.
Protok vremena nije narušio mističnost granice stvarnog i nestvarnog sveta. Naprotiv. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар