HRABROST CARICE TEODORE - USTANAK "NIKA!"

… Konstantinopolj (Carigrad) je goreo. Pljačke i ubistva pretile su da pretvore prestonicu sveta u grad zla…
  
Na prestolu Istočnog rimskog carstva je Justinijan Veliki. Doduše, naziv “veliki“ zaslužio je mnogo godina kasnije. U vreme kada se rešavala njegova sudbina, 532. godine, bio je, još uvek, jedan u nizu imperatora...

Konstantinopolj je već dugi niz godina bio podeljen na dve suparničke stranke – „plave“ i „zelene“. Justinijanovi prethodnici su favorizovali čas jednu čas drugu stranku. Nije bila retkost da se gubio presto i život zbog pobede, u tom trenutku, suparničke stranke. U pitanju je bilo, naime, staro antičko nasledje slobode. Građani su tim putem na vrlo efikasan način ograničavali carski apsolutizam.
Kada je Justinijan, dakle, stupio na presto, 527. godine, otvoreno je podržavao stranku plavih. Međutim, čineći im preterane ustupke, nailazio je na sve neumerenije zahteve. Pretila je realna opasnost da postane karikatura vladara. Ne treba, isto tako, posebno naglašavati kako su na sve to gledali "zeleni".

Najvažnija događanja društvenog života carskog grada dešavala su se na znamenitom Hipodromu. To mesto, maltene kopija rimskog koloseuma, moglo je da primi bezmalo sto hiljada ljudi. Prilikom raznih manifestacija, recimo, na jednoj strani bili bi plavi a na drugoj zeleni. Neutralno mesto bilo je određeno za vladara i njegove dvorjane. Neretko, car je bio prinuđen da sluša najgore uvrede na svoj račun. Oko Justinijana u njegovoj najbližoj okolini, bili su, inače, najznamenitiji ljudi toga doba: Velizar – vojskovođa, Tribonijan – pravnik, Jovan Kapadokijski – stručnjak za finansije, Narzes – evnuh, vrstan diplomata i glasovita carica Teodora, careva supruga. Uskoro će se videti da je dobar deo njih odigrao ključnu ulogu u događajima koji su usledili. 
Spremajući se, naime, za obnovu rimskog carstva, Justinijan je drastično povećao poreze koji su i inače bili visoki. To kao da je bio okidač koji će pokrenuti lavinu nezadovoljstva. Sve se odvijalo zapanjujuće brzo. 
U januaru (532.) napadnuti su carski gardisti koji su rutinirano obilazili grad. Samo malobrojni su uspeli da izvuku živu glavu. Gradom su počeli nemiri. Iznenađen i potpuno nepripremljen za ono što se dešava, Justinijan šalje litiju u grad na čelu sa samim patrijarhom. Pobunjeni narod je to shvatio kao najgore carevo ulagivanje i litija se posramljena vratila odakle je došla, srećna što je sačuvala živote. 
Videvši kolika se opasnost nadvila nad njihovim životima, carica Teodora preklinje Justinijana da pokrene  vojsku i da završi sa ustanicima i izgrednicima. Velizar je, sa svoje strane, bio spreman da sa svojim odabranim odredom preokrene situaciju u carevu korist. Međutim, Justinijan odbija predloge i, na caričino iznenađenje, upučuje se na Hipodrom, u čeljusti pobunjenog naroda, oličenog u strankama plavih i zelenih. U monaškom odelu, pokajnički je, zaklevši se nad Svetim Pismom, obećao da će sve poreze i zakone vratiti na staro. Prvo je usledila grobna tišina a onda najgore uvrede na Justinijanov račun. Uz najveće napore imperator je uspeo da pobegne. Hipodromom je odjekivalo Nika! (pobeda, pobeđuj)… 

Konstantinopolj je goreo. Dok su neki gasili požar drugi su izazivali nove. Ubistva i pljačke pretili su da pretvore Konstantinopolj u uništeni grad…

...U carski dvor su stigle informacije da se sprema napad na palatu. Već potpuno obeshrabren, Justinijan se sprema da beži smatrajući je da je svaka borba uzaludna. Hrabrost i odvažnost, međutim, bivše kurtizane, carice Teodore, preokrenuli su situaciju. Videvši da na svog cara i muža više ne može da računa, odlučuje se da sve preuzme u svoje ruke. Naređuje Narzesu, najlukavijem od lukavih, da putem ogromne svote zlata i lažnih obećanja stupi u dodir sa pobunjenicima. Osnovna caričina ideja bila je, naime, da ponovo unese razdor medju zelenim i plavima. Za tako nešto, naravno, boljeg čoveka od Narzesa nije bilo. 
Ubačeni agenti su uplašili vođstvo plavih da ih čeka smrt posle promene na prestolu a zelenima je rečeno da je sa Justinijanom gotovo, skrenuvši im, tobože, pažnju na plave. Dok su agenti radili svoj posao, Teodora naređuje Velizaru da sa 1500 vojnika uđe na hipodrom i napadne pobunjeni narod. Njegovom odredu su se pridružili Heruli na čelu sa voskovođom Mundom. Konačan obračun se spremao…

Mund je zaustavio svoje vojnike na severnim a Velizar na južnim vratima hipodroma. Okružili su masu tako da niko nije imao kud. Tri hiljade carskih vojnika trebalo je da pobedi sto hiljada pobunjenika. Čulo se "Nika!" … 
U prvi mah, vojnike niko nije primetio, toliki je bio metež među narodom. Velizar je sa Mundom polako okruživao pobunjenike. Pronela se, u međuvremenu, vest da je vojska prešla na stranu naroda. Zabuna je trajala taman toliko koliko je bilo potrebno da carska vojska potpuno opkoli ustanike. 
Uznemireni narod, instiktivno osećajući opasnost, počeo je besno da viče i proklinje sa isukanim mačevima. Velizarevi strelci i konjanici su tada krenuli u napad. Počeo je pokolj. Na strani pobunjenika su bili strahoviti gubici, ali je, isto tako, carska malobrojna vojska osećala sve više umor i pritisak i bilo je pitanje trenutka kada će obruč da popusti. 
Međutim, u odlučujućem trenutku, počela je krvava borba između samih pobunjenika. Velizar i Mund su zaprepašćeno posmatrali šta se dešava. Teodorina umešnost i Narzesovo zlato i obećanja su počeli da deluju. U opšem metežu svi su zaboravili na Velizara i Munda i umesto "Nika!" čulo se "Ubij!

 U roku od nekoliko sati ubijeno je oko šezdeset hiljada ustanika. Ustanak je krvavo ugušen – Teodora je odnela veliku pobedu i stare gradske težnje za slobodom su tako potpuno uništene. Autokratija je, naime,  odnela pobedu i mogao je da počne znameniti „Zlatni Justinijanov vek". 
Inače, Teodora je umrla 548. god. Justinijan ju je nadživeo punih sedamnaest godina. Ono što se zna je da ju je beskrajno voleo. Do kraja života i blistave vladavine, nije se ponovo ženio. 

Umesto izgorele stare crkve, vaskrsla je Sveta Sofija, simbol vere i moći rimskog imperatora.  Z.M.