„Niko sit, a niko dovoljan“, kako je pevao veliki pesnik.
I oni koji primećuju, hteli bi da razloge svedu na dnevne. Iako su oni, u stvari, nagomilani, taloženi poput teških sedimentnih naslaga koje pritiskaju i pod čijim se teretom svaka materija, pa i čovek, povije.
Možda samo umišljamo da je jedino čovek obdaren razumom i emocijama, ali uporno gajimo ovu, tako pogrešnu veru. Ona hrani ego(izam) homosapiensa, kao privilegija koja mu daje nekakvu izuzetnost u svem živom svetu.
Bezbroj primera dokazuje upravo obratno, i u životinjskom svetu (a kome pripada homosapiens ako ne njemu!?!), čak i u biljnom. Da u prirodi, recimo, u određenim uslovima, mladunci smrtno zavađenih vrsta, rečeno čovečjim jezikom, mogu živeti ne samo u miru i ljubavi, već da, često, neće, iz ljudima sasvim nepoznatih razloga, nauditi čak ni čoveku, ovu tezu nepobitno dokazuju. Ne postoji objašnjenje. Ovde se postavlja granica.
Šta reći o osetilnosti biljaka, recimo, ako rastu na sunčevoj svetlosti i toploti? Ili, još ubedljivije, ako brže i vidljivije napreduju uz mirnu klasičnu muziku?
Šta reći o materiji kakva je voda? Koja, eksperimentalno dokazano, biva onakva kakvi su uslovi u kojima je? Zamućena usled buke, svađe, drmusanja, remećenja reda, bistra ukoliko je okružena harmonijom, upućuje joj se ljubav i sluša samo prijatne zvuke ili reči?
Da li životinje (i čim čovek izgovori „životinja“ neumitnog značenja nekakve podređene, niže vrste!?!), biljke, organski i neorganski svet, sem čoveka, imaju svoje znake, jezik, pismo?
Najnovija istraživanja o delfinima, za koje se pretpostavlja da su sisari kao i čovek, jedna od udaljenih karika postanka homosapiensa, dokazuju da se jedna od najinteligentnijih morskih riba oglašava svojim šiframa i komunicira sa istovetnim primercima svoje vrste.
Da li su, međutim, ostali primerci i primeri živog sveta, izuzev čoveka, skloni pogrešnim predstavama, rastrojstvu, subjektivizmu, i, sledstveno, pogreškama, kojima čovek? Da li, nehotice, počine zločin nad svojom vrstom kao čovek? Da li su zaslepljene masovne ubice sebi sličnih - kao čovek?
Ako se među sobom proždiru, bez svesti, prirodno i rukovođeni isključivo istinktom opstanka, da li gomilaju zalihe, ako im se ukaže prilika? Zašto bi to (zamrzivač) bila jedna od odlika inteligencije (planiranje)?
Na koliko je to zabluda utemeljena „istina“ o homosapiensu?
Kakav je to čovekoidni svet?
Svet iz sebe, osakaćen za toliko drugih dimenzija? Recimo, savršenstvo, ukoliko je opet verovati čoveku istraživaču, pčelinjeg vida, koje ovim insektima omogućuje višedimenzionalnu perceptilnost.
Istinski problem vezan za čoveka i njegovu vrstu na Plavoj planeti predstavlja tek ono što nazivamo emocijama. Ako uopšte postoji ljubav, kako je moguće da roditelj zanemari svoje dete, žrtvuje ga, isturi ubici ispred sebe? Kako je moguće da se u više navrata uništi „pogrešan, iskvaren“ svet da bi se potom stvarao novi od izabranih pravednika? Posebno, ako je čovek sazdan „po liku i obličju Božjem“, a dobio je i slobodnu volju? Šta je sa verolomstvom, izdajom, prevarom?
Da li je čovek gospodar zato što je pokorio sebi i svojim potrebama ne samo sav živi svet, već i narode, kojima je silom oteo zemlju i bogatstva? Ljudska nauka u granicama svojih mogućnosti nije otkrila apatičnu ili depresivnu biljku. Biljka može da tuguje-bez vode, vazduha ili svetla, u ispošćenoj podlozi da kržljavi i stane u rastu. Ali ne može, kažu ljudi, zapasti u stanje nesreće, apatije niti podleći depresiji, odlučiti da ne živi ili sebi sličnima ili bilo kome uskrati pravo na život.
Postoje besne životinje, ali se uzrok njihovog besnila zna. Ima zakržljalih primeraka vrste gde prirodni uslovi ne dozvoljavaju razvoj „kapitalaca“, reprezentativnih uzoraka. Ali, životinje mogu biti tužne ako im ugine mladunac ili član porodice ili grupe-međutim, ne i ubilački ili samoubilački „raspoložene“ niti „nastrojene“. Mogu biti ljute, besne i posebno opasne ukoliko neko pokuša da im otme lovinu, mladunče ili kidiše na pripadnike vrste, ali je razlog jasan-leži u ugroženosti.
Mogu biti prirodno opasne, krvoločne i krvožedne, međutim, čak i tada ponekad mogu da pokažu zapanjujuće reakcije-da poštede domoročko mladunče, povređenu životinju koja se čini lakim plenom, ili čoveka usred džungle.
Za razliku od svih njih, u društvima homosapiensa, ustrojenim po nekakvim opšteusvojenim principima, sekularnim ili verskim, kristališe se zapravo isključivo ničeanska „volja za moć“. U osnovi i dobra i kršenja ustanovljenih vrednosti je ista želja za dominacijom, vladanjem, hrana za nikada sit ego(izam). Istorija sveta ljudi kao da je istorija pokoravanja, osvajanja i porobljavanja. Na tom putu koji se negde mora završiti, nesvesnost sopstvenog položaja - potpuno isto kao i samosvest, mogu voditi samo u apatiju, bezvoljnost, depresiju, ludilo; sreća kao da je isključena. U susret spoznaji o sopstvenoj bespomoćnosti u svetu silnih koji su se prestrojili u vladajuće vojske nije lako ostati ni životinja. Da li, na kraju, bespomoćni rob treba samo da spozna svoju bespomoćnost? Životinja se bori do kraja, čovek dokle ga služi zdrav razum. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар