NAIVNO ČEKAJUĆI LJUDE

Kada pogledam gore...
Naivno čekajući ljude...

I  tražeći, uporno i naivno, nevidljive znake... 
Naivno čekajući godine koje su prošle, vremena koja su se mimoišla i ljude koji su otišli...

Znajući veoma dobro da nikakvog, za mene, odgovora neće biti... 
Ostaće mi samo da vidim neke druge ljude, neka nova lica, nepoznata i po izgledu i po govoru…
Nemoćno zbunjen saznanjem da pripadaju meni nepoznatom a stvarnom svetu…    

 
P. S.Tekst je posvećen Jani Nebo, pesnikinji – Jasni Đurđić.     Z. M