MANIFEST ISTINE I LAŽI

Manifest istine i laži. 
Možda bi tako mogli da nazovemo teoriju zavere.

U moru teorija i podteorija, glavni junaci se menjaju kao na traci.
  
Što je manje istine, parafrazirajući Dostojevskog, to je više teorija zavere.
U prvi mah nazvana tako iz podsmeha i nipodaštavanja, sve više preuzima poluge masovne prezentacije širom sveta.

 Grubo je podelivši na tri grupe, i to samo iz jednog ugla, svedoci smo njene vitalnosti i moći.  

Po toj podeli, prvi na listi su kreatori.
Posle kreatora, vernici a posle njih srećni ili manje srećni učesnici. 

Gotovo uvek se desi da učesnici i ne znaju da su deo nečeg tako važnog i u tim slučajevima je sva veličina i nepredvidljivost teorije zavere dovedena do savršenstva. Ne retko, učesnici zavere, oni koji su imali "glavnu" ulogu u svemu završe na najgori mogući način od onoga koji ih nije (ili jeste?), paradoksalno, ni stvorio. Brzo se zaboravlja (ili ne?) sve što je o stradalom do skoro pisano.

Popularni "mamci", kada se u osvedočenu istinu, poture škakljiviji i "verodostojniji" dokumenti su priča za sebe. Dovoljno je da "mamac" ima, uz nedorečenu istinu, samo jednu najsitniju laž, koja će najradoznalijima privući pažnju. Kasnije je sve stvar tehnike i rutine jer se unosom novih "istina", potpuno obesmisli prvobitna zamisao.

Točak zavere traži, u međuvremenu, nove učesnike i korisnike.
A konzumenti (verni)? 
Oni, kao i uvek,  željno iščekuju nove zaplete i nove postavke.
Tako se, jasno je, točak "istine i zavere" neprestano okreće.
A resursi i bogatstvo, dok se, uspešno ili ne, skreće tema, završe, naravno, kod onih koji su priču od "epohalnog" značaja i poturili javnosti.

Podelimo, recimo, svet na mnoge interesne grupe koje su, prirodno, zainteresovane za mnoge oblasti i zapitajmo se da li bi i jedna od njih tako sladak kolač prepustila da ga neko koristi na potpuno slobodan način? Takozvani "promoteri i znalci iz svih oblasti" su, moguće, njihovi najjači aduti. Mogu slobodno da se zovu i, voljno ili nevoljno, "žderači" istine...
 
Podrazumevano ili na žalost, teorija zavere je omiljena oblast najrazlačitijih ljudi. Kao tako odabrano štivo, zauzima počasno mesto u sivoj zoni istorije, medicine, farmacije, svemira... Ukratko, gotovo, svega.

Nju karakteriše i zadivljujući fanatizam pristalica i podsmeh protivnika iste. Među ovim drugim, nije iznenđenje, ima i onih koji učestvuju u osmišljavanju nove i nove "zavere". 

Postoje čitavi timovi koji je kreiraju i, ne retko, suprostavljeni su drugim grupacijama iste namene. Ne retko, vode se pravi mali ratovi između njih. Žrtve tih ratova su, naravno, krajnji korisnici, koji, u popriličnom broju slučajeva, toga nisu ni svesni.

Moć teorije zavere je stoga skoro nemerljiva. Jedino se kod nje, u tolikom broju, mogu primetiti ljudi potpuno različitog profila. Ideološke, verske, političke podele, kod konzumenata, uglavnom, ništa ne znače, jer se za teoriju zavere i inače smatra da je u pitanju maska sa hiljadu lica i ko zna koliko glava. Problem jedino nastaje kada se želi dokazati koja i čija glava je u pitanju ili u pravu. 
U moru informacija, kao u kakvom vulkanskom grotlu, glavni junaci nastaju, nestaju, pa opet nastaju.
Neki put sve zavisi da li je, recimo, nađen neki novi energetski resurs na planeti a neki put razlog može da bude krajnje iracionalan, potpuno autonoman i van kontrole. Ukoliko se proceni, sa "merodavne strane", da je i takva teorija korisna, u pravom značenju besmislenija, pružiće joj se sva moguća logistička pomoć. 

Omiljene i najpopularnije oblasti teorije nad teorijom su, kao što je već nagovešteno, svemir, vanzemaljci, rodbinske veze uticajnih ljudi, masoni, tajna društva, medicina kroz vekove, proročanstva…

Kao što postoji vreme kada se kreira, tako, naizgled, postoji i njen vek trajanja. Međutim, u pravom smislu, ona se nikada ne završava jer uvek dobija nove početke i bezbroj novih nastavaka i pretpostavki. 
Namene su joj, ne treba to preterano i ponovo isticati, raznovrsne. Od običnog i prizemnog sticanja novčane dobiti, pa sve do držanja pod kontrolom jednog pozamašnog sloja ljudi, odnosno moći. Iskreno radoznali konzumenti, zaokupljeni materijalnim i emotivnim problemima, u njoj nalaze sve odgovore na pitanja koja ih okupiraju i interesuju. Neprimetno, kao kakav mamac, ipak, priča ili priče ih uvlače sve dublje i dublje. Nova pitanja se sama nameću a odgovori, ukoliko su fantastičniji, nailaze na, opet paradoks, sve bolji prijem. Tako, vremenom, mimo njih, u potrazi za istinom i otkrićem, prolazi život i to onaj istinski.

                                                                                                                                                               Vredi pročitati i pravilnik, svojevrsni manifest, o teoriji zavere:                                             

Može da se posmatra kroz statistiku i zaradu... 
Zna se da je teorija najveća čovekova slabost.

Veoma često se tretira kao psihološko-poslovni odnos kreatora i konzumenta... 
Teorija zavere ne može da se demontira, jer je i demontaža njen deo... 
Ako se nešto dokaže suprotno - potražiti sumnju u dokazu... 
Pokretač svake teorije zavere je sumnja, zato je i ona najviše podložna proveri... 
Ako se bira između istine i laži, uvek odabrati istinu, jer je ona najsumnjivija... 
(Nipošto doslovce ne prihvatiti nijedno navedeno pravilo, jer i njih treba naknadno proveriti.)                 
P. S. Namera ovog teksta nije da negira borbu mnogih ljudi za istinu. Naprotiv. Ovo je samo jedan, i to najmanji mogući, pogled na vreme apsurda, koje se, čini se, namerno i ciljano favorizuje.                     Z. M.