Sećaš li se Konstantinopolja? Kada sam, onako, kao lud vikao – Konstantinopolj je naš! Konstantinopolj je naš!!
Da, želeo sam da bude tako...
Tako nešto, na žalost, ipak, nije bilo moguće...
Nisi mi uslišio molbu.
Nika, 532. godina. Ustanak Nika. Ja sam, činilo mi se, i sada mi se čini, uvek poznavao samo jednu Niku.
Plava kosa, lepe oči, vesela i ljupka – moja, neponovljiva i predivna Nika.
Volela je da razgovara sa mnom, upijajući moje reči kao nektar. A ja sam izmišljao razne podvige iz borbi, prepričavao događaje koji se nisu desili i opisivao putovanja na kojima nisam bio. Naravno, pravilno je sve razumela, jer je sve to bilo deo nekog našeg nepisanog rituala.
Ja sam bio prekaljeni oficir i moji doživljaji su bili surovi i neprilični krhkoj i lepoj plavojki visokog roda. Visokog roda sam bio i ja, ali već je bilo toliko ožiljaka po meni da se nisam razlikovao od bilo kog običnog vojnika…
Moj zadatak je bio da pazim na nju i da je štitim. Bila su to opasna vremena.
Gradom su besneli požari, svetina je proklinjala, pretila i ubijala. Nika kao da to ništa nije primećivala i kao da je se ništa nije ticalo...
Na carsku palatu se, međutim, spremao napad. Čulo se samo Nika! Nika! Nika! Desetine hiljada naoružanih i pobesnelih stanovnika prestonice sveta prizivalo je pobedu.
U toj njihovoj pobedi nije bilo mesta za mene i moju Niku.
Preklinjao sam je da bežimo i da ćemo se vratiti kada se sve bude smirilo.
Ona me je gledala kao da joj izmišljam i prepričavam neku svoju još neispričanu priču.
Bio sam očajan zbog njenog ponašanja...
U carskoj palati su bili Justinijan, Teodora, Narzes, Velizar.
Sastanak je potrajao…
Naređenje je, na kraju, stiglo. Odredili su da se pridružim Velizarevom odredu. Napašćemo ustanike na Hipodromu.
Rekao sam Niki da ću se vratiti i da me čeka.
Krenuli smo...
Pokolj je bio užasan i, na kraju, pobedili smo.
Imperator Justinijan je mogao da nastavi da vlada. Uskoro sam krenuo u Afriku, Italiju…
Sve za Rim. Novi Rim i imperatora Justinijana.
A Nika? Ona je krenula za mnom... Pobegla je za mnom. Ne znam zašto je to učinila. Ne znam ni dan danas a toliko je proteklo vremena. Probao sam da je spasem, međutim, mačevi, noževi…
Sve je pljuštalo po njoj.
Ono šta je usledilo, bilo je kao iz moje najlepše izmišljene priče. Odbranio sam je i oteo od pomahnitale mase. Još uvek se sećam njenog ljupkog osmeha pre nego što joj je glava klonula... Položio sam njeno telo na zemlju i vratio se u borbu. Bio sam njen junak a nje više nije bilo…
Da, Konstantinopolj…
Još sam u toj 532. godini...
Godini moje predivne Nike…
Z. M. (Posvećeno: J.J.V. )
P. S. Ne umem ti ništa napisati o kamenu, nebu, cvetu…
Kopam po sebi tražeći novo a uvek isto pronađem…
Strah nasmešen, jutro maglovito, nespokoj, cvrkut u uglu oka a nije ni ptica ni pesma.
Jasna Đurđć (Jana Nebo)
Нема коментара:
Постави коментар