Veliki antički filozof Sokrat poživeo je 71 godinu i, voljom svojih sugrađana Atinjanina i tužioca Anita, osuđen zbog „kvarenja omladine“ na kukutu, otrov koji je ispio i time ispunio volju svoga naroda.
Išao je za svojom zvezdom i tragao za smislom i istinom, tvrdeći da „zna samo da ništa ne zna“.
Praotac dijalektike, „babičke veštine“ kojom je porađao istinu, slikovito rečeno, s dotad u antici retko viđenim žarom bavio se moralom, smislom života, dobrim i zlim. Ne namećući norme, ali tragajući za što trajnijim vrednostima.
Za Sokrata je svako vreme bilo „misionarsko“ i on mudrost nije unižavao vodeći računa o dnevnnim interesima pojedinaca, makar oni bili i vladari. Bio je neustrašiv i dokazao spremnost da umre za ono što je propovedao.
Suđenje Sokratu, njegova smrt, prihvatanje suda jedna je od najpotresnijih drama koje su potresle svet. Optužen na pravdi Boga, bez nedela, od svoga naroda, svojih sunarodnika, prihvatio je njihovu osudu čista srca, spreman da umre zbog ideja koje je celog svog života propovedao.
Sokrat je, i tu su činjenicu priznali mnogi, svojim stradanjem u mnogome anticipirao stradanje Isusa Hrista, koje će uslediti za četiri veka.
Njegova je krivica bila u tome što se nije bavio poslovima kojima su se bavili njegovi sugrađani. On je sebi dozvolio luksuz bavljenja mudrošću, koji nisu mogli ni na njega i njegovo slobodoumlje i neustrašivost ljubomorni vladari života i smrti. Dajući primer svojim životom, on ga je, upravo kao što će i Isus Hristos docnije, zapečatio prihvatanjem osude i kazne. Ispio je kukutu i pokazao kako se umire za život. Atinjani njegovog doba, oni koji su tražili smrtnu kaznu za Sokrata, davno su zaboravljeni, a njegov tužilac Anit je, poput, Pilata, upamćen kao onaj ko je presudio pravedniku, bez stvarne krivice.
I Sokrat je simoblički (i stvarno, naravno) anticipirao sudbinu svih svojih naslednika koji su pretendovali da suđeni vek prožive kao slobodni ljudi. Slobodni od sujete, pučkih lakrdija koje je ismevao, negujući uzvišenost do razmera budističkih sveštenika.
Životom velikog Sokrata se u svim svojim delima bavio, neopisivo mu se diveći, njegov učenik Platon. On ga je prikazivao kao mudrog i vedrog čoveka, slobodnog od strasti, samoživosti, slabosti puka, koji se neprestano uzdizao u vrlini i usavršavao u mudrosti. Takve, koji znaju šta hoće, šta traže i još bolje šta neće i koga treba izbegavati zemaljski vladari su redovno prepoznavali kao svoje najveće neprijatelje. I u tome se vremena od pre, za vreme Sokrata niti posle njega nisu nimalo promenila.
Osuđen na smrt, Sokrat je ovako besedio:
„Bez vaše presude ja bih imao samo još koju godinu da proživim do smrti svoje. I samo radi toga kratkoga vremena, građani atinski, vi ćete od strane onih koji budu hteli da grde naš grad izići na bedan glas i pasti pod krivicu da ste ubili Sokrata mudraca. Jer, koji budu hteli da vam prigovaraju, izjavljivaće da sam mudar, ako i nisam to. A da ste počekali samo kratko vreme, želja bi vam se sama od sebe ispunila. Ta vidite kako sam godinama svojim već daleko od života a blizu smrti. A ne velim to vama svima, nego samo onima koji su me na smrt osudili.
A upravo njima kažem i ovo:
»Možda verujete, građani, da je presuda na smrt pala zato što nisam imao onakvih reci kojima bih vas mogao uveriti, kad bih odlučio da se moram služiti svima, sredstvima delanja i beseđenja, samo da izbegnem kazni. Nipošto! Osuđen sam, doduše, zbog nestašice, ali začelo ne reci nego drskosti, i bezočnosti, i volje da vam govorim onakve stvari kakve bi vam bilo najprijatnije slušati: da plačem i jadikujem i druge mnoge stvari da radim i govorim koje su mene, koliko ja mislim, nedostojne; a takve stvari vi ste i navikli da slušate od drugih. Ali kad sam se branio, nisam pomislio da radi otklanjanja opasnosti smem da učinim išta nedostojna slobodna čoveka, pa ni sada se ne kajem što sam se onda tako branio: ne, ja mnogo više volim da posle onakvebesede poginem negoli posle ovakve da sebi život iskupljujem. Jer, ni na sudu ni u ratu ne smem ni ja ni iko drugi dovijati se tome kako bi po svaku cenu izbegao smrti. I u bitkama često se jasno pokazuje da neko može izbeći smrti, ako je odbacio oružje i okrenuo se da moli milost od progonilaca. Ima i mnogo drugih sredstava u pojedinim opasnostima da čovek može izbeći smrti ako se samo usudi da se lati svega nečasnog i kad radi i kad govori. Ali možda nije teško, građani, izbeći smrti, nego je mnogo teže izbeći nevaljalstvu, jer ono trči brže nego smrt. Pa tako je i mene sada, jer sam spor i star, sustiglo ono sporije, a moje tužioce, jer su vešti i nagli, sustiglo je ono brže — nevaljalstvo. I sada se rastajem s vama, ja sam od vas zaslužio osudu na smrt, a ovi ovde od istine žig nevaljalstva i nepravednosti. I kao što ja ostajem pri svome predlogu, tako moraju i oni. To se možda i trebalo dogoditi, i mislim da je to i u redu. A sada želim da bacim jedan pogled u budućnost i da vama koji ste me osudili budućnost proreknem. Jer i nalazim se već onde gde ljudi najviše postaju proroci kad stoje pred vratima smrti. Vama, ljudi, koji me osudom ubiste izjavljujem da će vas odmah posle moje smrti stići mnogo teža kazna, tako mi Diva, negoli je ona kojom ste mene ubili; jer sada ste to učinili misleći da ćete se resiti davanja računa o svom životu, ali će vam se, tako ja tvrdim, sasvim protivno dogoditi. Biće ih više koji će od vas tražiti račun; njih sam ja dosada zadržavao, ali vi niste to opažali. Ali biće vam opasniji ukoliko su mlađi, i vi ćete se još više ljutiti. Jer ako vi očekujete da ćete ubijanjem ljudi odvratiti koga da vam ne prigovara što ne živite pravo, ne računate dobro. Ta ovakvo sredstvo spasenja niti je uopšte moguće, niti je časno, nego ono je najlepše, i u isti mah, i najlakše kad čovek ne kolje druge, nego sam sebe sprema kako će biti što bolji. To je ono što proričem vama koji me na smrt osudiste, i time se s vama rastajem."
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар