"KNEZ IGOR" VASILJEV - SMRT U RECI

Kada se 3.decembra 1928. godine „belim“ emigrantima Vasiljevima rodio sin Igor, doneo je u dom svojih mladih roditelja čistu sreću.
Dozvoljavali su mu sve. Igor nikada nije spoznao granice.
Koračao je Knez Mihajlovom kao kakav knez, čuven po svojoj vitkoj prilici i lepoti.

Prihvatio se kista. Slikao je slobodno, moderno, raspevano. Van gogovski Šagal. Srpsko-ruski Munk. Njegove slike kao da su pevale godišnja doba. Bio je moderan pre svih, takav rođen. Svestan pokrova akademizma, iz čijeg je okrilja izguran. Po nečijem nalogu? Skoro izvesno mu vladajući socrealistički kulturni žreci pedesetih i ranih šezdesetih godina nisu mogli oprostiti ni mladost ni lepotu ni svežinu ni novost koju je donosio likovnom životu idejno sasvim potrošene FNRJ (Đorđe Andrejević Kun i ostali).
Buntovan, mlad, kuražan umetnik odrobijaće zbog Demokratske omladine, (umetnost ga je spasila, ali njegovi radovi iz tog perioda od 13 meseci nisu sačuvani) ali će mu politička robija i žig omesti karijeru. Ocenjen najslabijim ocenama na Likovnoj akademiji, odlučio je da se povuče i obrazovanje nastavi na katedri za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta.

Od stvaranja, naravno, ne odustaje ni u najmračnijim godinama (od 1948. nadalje). Na njegovu urođenu vedrinu i lepršavost pada nekakva životna tuga, kao da sluti sablasti onostranosti, koje će mu se sa poslednje, akvamarinske faze, pridružiti u neverovatnoj smrti. iživljen, svestan svog bliskog kraja (nikada, čini se, nećemo saznati da li mu je prećeno i na koji je sve način ubijan u pojam), Vasiljev kao da žuri u smrt - na jednoj studentskoj ekskurziji (10.aprila 1954.godine) „ispada“ iz voza kod Ćuprije, istovetno kao na jednom od svojih platna: s licem u reci, a pored njega crni pas…
Ni novo doba nije bilo milostivije: svaki pokušaj da se ime i delo Igora Vasiljeva vrati u život završavao je na entuzijazmu pojedinaca. Tako je velika tajna ostala da živi i intrigira. ž.ž.