SVETO DRVO TISA

Poznata i kao „sveto“ drvo tisa raste gde ona hoće, gde joj se svidi. Gde se ugnezdi, izuzetno je dugovečna, živi od dve do četiri hiljade godina! Uočeno je da je česta uz tri crkve i iznenadni, kao s neba pao, stanovnik dvorišta bogougodnih, plemenitih ljudi. Jako se teško rasađuje i „prima“: ni iz grančice niti iz semena.
Ugnezdi se gde joj je lepo i jako, jako je retka.

Neobični zimzelen žbunastog do krošnjastog i visokog rasta u narodu slovi za blagorodno drvo. Žilavo i jako, a mekano za obradu, najčešće se u drvodeljstvu koristi za izradu relikvija. Ispušta prijatan i dugotrajan miris.

Cveta kad cveću vreme nije – u januaru. Iza cveta ostaju braonkaste, jako lekovite bobice. Upotrebljavaju se za temeljno čišćenje organizma, posle praznika i slava. Svakodnevno se uzberu tri bobice i sažvaću uzastopno tri dana, tri nedelje se pauzira, ponovi tri dana, a potom tri naredna meseca pauzira, pa sve iznova. Pročisti se krv i organi.
I uopšte, u narodu postoji verovanje da je samo držanje grančice ovog zimzelena u kući, a posebno kad je okićena bobicama, izuzetno lekovito. Osvežava prostoriju i razgoni "zle duhove".
I ako se nađe mladica zgodna za rasađivanje, kao da ima svoju volju, neizvesno je da li će se primiti. Stoga je tisa ostala i u predanjima i u verovanjima naroda blagorodna biljka, koja čini čast svojim prisustvom. Ne trpi saksiju, i bira gde će se nastaniti.

P.S. Još jedna zanimljivost vezana za tisu: ostatak biljke, osim bobica koje su lekovite je otrovan i sadrži opasan alkaloid taksin…

Ž. Ž.