Pretpostavka je da je čovek (u evoluciji) počeo da se bavi relacijom “ja-svet” onoga časa kada je u okolini morao da potraži hranu, drvo, sirovine za zadovoljenje svojih osnovnih životnih potreba.
Samo pretpostavka, jer ne postoji dokaz da dok nije ogladneo, recimo, nije osmatrao svet oko sebe, bića, predmete, kamen, stenu, drvo, vodu, možda čak i nebo. Iz čoveka svet izgleda kao drugo, posle njega samog, to jest njegovih potreba, kroz koje se mnogi jedino osećaju, prkoseći (r)evoluciji.
Možda navedena dva aspekta upućuju, kao i brojna literatura što čini, pa i ona najstarija, narodna, izvorno, da su odavno postojala, u stvari, dva soja homo sapiensa. Loš brat i dobar brat, Aurelio i Buendija, kako se sve nisu zvali. Najbolji dokaz su veliki ljudi koji su se izdigli iznad epohe i učinili je besmrtnom. Tales iz Mileta, Anaksimen, Anaksimandar, Pitagora, Euklid, Sokrat… - svi su oni gledali u nebo, ne dozvoljavajući trivijalnostima da im oduzmu suđeno vreme na zajedničkoj planeti. Zajedno sa njima svoje postojanje milioni možda mnogo bogatijih, srećnijih i situiranijih, pa čak i vladari, straćili su u humus.
Ovi svetionici, mudraci svojih mračnih doba, čine ono što osećamo i čemu se klanjamo kao astralnom vencu: velike ljude, pregaoce, izabranike kosmosa, zvezde... Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар