Tajanstveni, uzbudljiv, tanan i kultni, Žan Lik Godar vaskrsao je nedavno u Kanu svojim poslednjim, estetski eklektično dramatičnim kratkim 3 D filmskim uzletom. U poplavi dokumentaristike, Godarov „Zbogom jeziku“ zazvučao je kao oproštaj legendarnog autora sa svima onima kojima je dugovao i na svoj način drugovao.
Gde prestaje jezik, počinje stvarnost. Sačinjena od slika, umetničkih živih utisaka života. Tragova. Misli. Stihova. Istrgnutih rečenica. Koje mogu dočarati život.
Godarovo uzbudljivo životno štivo izraženo vanserijskom kamerom, odnosno slikom, zvukom, praćeno sekvencama iz omiljene autorove literature, utkano u jednu egzistencijalnu priču, s pozadinom koju čine isečci iz njemu besmrtnih filmova ne ostavlja ravnodušnim. Ono multiumetničkim sredstvima dočarava njegovu tananu poetiku.
Kultni autor klasika „Do poslednjeg daha“ škripavim guščjim perom umočenim u mastionicu ispisuje svoj umetnički testament, odužujući se svima kojima se divio.
Krasnopis Žan Lik Godara je dragoceni biser u okeanu istrebljenih školjki. Potpuno svestan svoga oproštaja (film je snimio u 82.godini života), veliki umetnik nije lovac na „Palmu“, već neko ko izgovara poslednju želju. U času potpune predanosti životnoj opčinjenosti, Godar svojom palicom sklada zanosnu eklektiku. U njoj ima mesta za velike misli pisaca i pesnika kojima se divio (Beket, Bajron….), slikare(posebno Kloda Monea), mislioce (Žan Pol Sartr…), kompozitore (Čajkovski…).
Zbogom jeziku izgovaraju pokretne zvučne slike pejzaža, mora, neba, gradova, ljudi, psa…Sve ima svoju ulogu u svega 70 minuta Godarove rapsodije. „Priroda“, „O, Bože“, „Metafora“ tri su motiva priče o jednoj ljudskoj sudbini, koja na trenutke pobegne u užase slobode, da bi se na kraju ipak zaputila svom obitavalištu.
Možda je veliki režiser (kojem režija nikada nije bila životni poziv), pozdravljajući se s rečima ispisao svoje najlepše delo, odbijajući ikakvu pomisao da svojim 39 filmom osvoji prestižnu Kansku nagradu. On je, po svemu sudeći, poželeo da pred svojom publikom, koja ga je od početka prepoznala kao velikana, pokaže labudovu pesmu, ples umirućeg labuda na vodi. Možda neće stići niti uspeti da napravi novo delo, ali je uspeo da dokaže da je prava umetnost još živa i da uspešno vlada najmodernijom filmskom tehnologijom doba s kojim se još jednom-do poslednjeg daha -uspešno poneo.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар