KRAĐA VREMENA

Krađa vremena je trebalo da bude samo "takozvana"...

"Kada bi se pogledalo u kom se pravcu brod kretao, pomislilo bi se da je izgubio kontrolu i da je putovao van svih pravila…"

Odredišna stanica Vreme, bila je sasvim dovoljno blizu da bi moglo da se oseti  udar svake njene sastavne tačke. A tačaka je, naravno, bilo bezbroj… 
Retko ko je, pak, svojevremeno, verovao u njihovo postojanje. Ni nauka još nije odgovorila na pitanje šta je, od svega toga, bliže istini. Mada, vredelo bi reći, ni sama nauka nije više bila nauka. Ima onih koji je, ipak, još tako zovu…

Takozvana krađa vremena,  izazvala je, podrazumevano, uzročno posledične promene u mnogim tačkama… 
Stvorene su neke nove zakonitosti, tako da je, na kraju, novostvorena posebnost svake tačke imalo za rezultat njenu apsolutnu deljivost. Apslolutna deljivost, odnosno, paradoksalno, dobijanje apsolutno nemerljivog rezultata, dalo je neograničen prostor za svaki delić dobijenog vremenskog rezultata. A svaki dobijeni rezultat bio je jednak neprekidnom i beskonačnom ishodu…
Svaki rezultat, zapravo, bio je dokaz da je sve (ne)moguće. Sve nemoguće je bilo potvrda da je, isto tako, sve ostvarivo i dostupno. 
U toj dostupnosti se, naime, i desilo sve. Zapravo, u takvom kovitlacu nestanka i nastanka, deljenja i množenja, nastao je svet kakav (ne)postoji. Neko ga još uvek zove svet nestvarnosti, a neko „oaza suprotnog vremena“… 
Takav svet je, u svoje vreme, inače, potpuno prevladao, nametnuvši svima svoje zakone… Neumorno je stvarao kopije kopija svojih obrazaca. Obrasci su, sa svoje strane, počeli da se razvijaju mimo svog prapočetka, dodajući još veću raznovrsnost nečemu čega, paradoksalno, nije ni bilo. 
Promenu niko nije mogao da primeti, jer su i izmišljeni stanovnici „ničega“ delili sudbinu istog. Tako su, sasvim prirodno, stvarane zablude i greške – pregršt ideja zasnovanim na pogrešnoj postavci. 
To je dovodilo do sukoba neverovatnih razmera za različite ciljeve, ne razumevajući, pritom, da je sve deo jednog te istog korena i jednog te istog odredišta. Onda se desilo da je (ne)postojanje, iz nekog neobjašnjivog razloga, moguće iz haotičnih pobuda, počelo da poprima sasvim suprotne obrise…

Mimo svake kontrole, jer je, suštinski, nije ni bilo, počele su da se stvaraju prave oaze suprotnosti u odnosu na sve što je pre stvoreno. Kao po dobro isplaniranom rasporedu, a da ga (opet paradoks) nije ni bilo, tačke i njeni najsitniji delovi, dobili su svoj stvarni početak i vidljivu sliku. Vremenska imitacija ili, možda, istinski vremenski okvir, bila je tako na svoj način objedinjena. Ili, možda, ni to nije bilo tako...

Svi su, ipak, u jednom određenom trenutku, postali duboko svesni svega šta se desilo.
To je, naime, bio momenat kada se rodila nada.
Velika reč…
 
Odjednom, začuđujuće, sve je, opet paradoksalno, postalo nevažno. Nevažan je bio i brod s početka priče, nevažne su bile tačke, nevažno je bilo i ono vreme – nevažno je bilo sve. 

Nešto je, ipak, bilo očigledno važno. Ne zna se kada, zašto, kako i zbog čega je to propušteno da se uvidi. Ne zna se zašto a ni zbog čega niko o tome nije želeo nikada ni da pomisli a kamoli da nešto kaže. 

 
Sve je, naime, nekim čudom, bilo na svom mestu - na početku.

P. S. Tekst pripada žanru fantastike.

     Z. M.