Posle napornog puta, kada su krenuli (1096.) iz zapadne Evrope, preko Konstantinopolja, Nikeje, Antiohije, krstaši su stigli u leto 1099. pred zidine Jerusalima. Na čelu krstaške vojske bili su Rajmund Tuluski, Gotfrid Bujonski, Robert Flandrijski...
Komandant Jerusalima (Iftikar al Dulah), prema svemu što je čuo, znao je šta može da očekuje ukoliko krstaši osvoje grad. Pokolji koji su pratili krstaše na putu, bili su mu veliko upozorenje. Jerusalim je, inače, tada bio pod vlašću Fatimida iz Egipta. Nesloga među muslimanima olakšavala je posao krstašima – trvenja među njima nisu omogućavala da se stvori jači front. Isto tako, postojala je i surevnjivost između Seldžuka i Arapa. Vredi, ipak, pomenuti da i u taboru krstaša nije bila najbolja atmosfera. Dolazilo je do sve češćih svađa. Sa jedne strane, uglavnom, bili su Normani a sa druge, obično, Rajmund Tuluski. Ostali krstaši su se priklanjali određenom „taboru“ u zavisnosti od situacije. Normani su, po svemu, kod krstaša bili njen najsuroviji i najodvažniji deo. Ni lukavstvo im nije bilo strano u raspodeli plena, osmišljavanju planova, ispunjenju dogovorenog. Može se slobodno reći da je Rajmund Tuluski, najplemenitijeg roda među krstašima, veoma brzo shvatio sa kim ima posla… Verski fanatizam koji je, inače, krasio sve krstaše „osetili“ su i hrišćani i muslimani prilikom osvajanja gradova – retko ko od njih je uspeo da izvuče živu glavu. Hrišćani koji su tu živeli skoro hiljadu godina, za vitezove iz zapadne Evrope su bili najobičniji šizmatici. Dakle, krstaši su, pobedivši u nekoliko bitaka Selžuke na putu kroz Malu Aziju, izazivali strah, poštovanje i mržnju. Muslimani koji su vekovima ratovali sa pravoslavnim Romejima i koji su imali iskustva u borbi sa ratnicima suprotne vere, bili su potpuno zatečeni silinom i brutalnošću neprijatelja… Imajući sve ovo u vidu, stanovnicima Jerusalima se nije dobro pisalo… Inače, pred sam početak opsade Iftikar al Dulah je naredio da svi hrišćani napuste grad – nije imao poverenje u njih… Krstaški juriši na Jerusalim, barem u početku, nisu dali nikakve rezultate. Grad je bio izvanredno branjen a branioci izuzetno motivisani, imajući u vidu šta može da ih zadesi…
Krstaši su veoma brzo došli do saznanja da će, ukoliko brzo ne „završe posao“, imati velikih problema sa glađu, nemaštinom, vodom, disciplinom, moralom… Okolina grada bila je, naime, veoma „negostoljubiva“ što se tiče hrane ili vode. Posle pomoći koju su im, preko luke Jafe, dopremili Đenovljani, krstaši počinju da zasipaju grad kamenjem iz katapultova. Branioci, pak, uzvraćali su raznim zapaljivim materijalom kojim su prosto zasipali napadače. Ipak, nikakvog pomaka nije bilo. Mnogi krstaši su, da nevolja bude veća, napuštali vojsku, jer nisu verovali u uspeh poduhvata. Negostoljubiva klima, nedostatak vode, hrane, pretio je da potpuno iznutra uruši čitav pohod. Sveštenik Petar Desiderije je (8. jul) objavio da je imao viziju i da svi moraju da poste tri dana – bez obzira što su krstaši bili na granici izdržljivosti. Rekao je da mu je to lično anđeo preneo. Još je rekao da posle posta treba da idu bosonogi u procesiju oko Jerusalima. Devetog dana, po njegovim rečima, pašće Jerusalim (veoma slično Jošui prilikom opsade Jerihona). Već očajni zbog svih neuspeha, suštinski ne znajući šta da rade, krstaši su poslušali sveštenika. Dok je procesija, posle posta od tri dana, išla oko Jerusalima, sa zidina je odjekivao smeh branilaca. Čini se, ipak, da je podrugljivi smeh branilaca ulio novu snagu krstašima. Tek, između 13. i 14. jula 1099. godine, počeo je žestok napad krstaša. Dve opsadne kule su se primakle gradu. Jednom je komandovao Rajmund Tuluski (dogovoreno da odatle bude glavni juriš, dok je drugom komandovao Gotfrid). Glavni udar je, dakle, bio sa Rajmundove strane, ali je i zato odbrana bila najjača na tom mestu. Naime, tim delom je lično komandovao komandant branilaca Iftikar al Dulah. Na krstaše su padale kiše strela, ključalo ulje i goruća nafta… Posle izvesnog vremena drvena kula nije izdržala – zapalila se. Napad je bio odbijen… Ipak, sa jedine preostale kule, na slabije branjeni deo, Gotfrid naređuje da se zapali slama i pamuk koji su bili naslonjeni na gradska vrata – kao zaštita od ubojitog „ovna“. Dim je, na trenutak, rasterao branioce sa bedema. Sasvim dovoljno da Godfrid naredi spuštanje mosta na opsadnoj kuli i uskoro su se na bedemima pojavili krstaši. Za to vreme, počinje juriš na bedeme sa zemlje, prislanjanem lestvica na zidine. Za veoma kratko vreme, situacija je bila potpuno promenjena – krstaši u talasima upadaju u grad. Počela je jurnjava po ulicama i zapomaganje žrtava.. Branioci i narod, uzaludno se nadajući da će im bekstvo u džamiju Al Aksa poštedeti život, svom silinom su nagrnuli u nju. Niko se odatle nije izvukao. Očevici su govorili da su tekle reke krvi – sve u „ime“ Hrista. Čak su i neki krstaši bili užasnuti tolikom surovošću i bestijalnošću koju su njihovi saborci činili. Fatimidski komandant se pod borbom povlači u Davidovu kulu. Nije želeo da se preda, videvši šta se dešava sa zarobljenicima. Krstaši, da bi napokon okončali borbu, garantuju mu da će ga pustiti, sa preostalim vojnicima, da slobodno ode iz grada. Ispostavilo se da je to bila jedina grupa kojoj je pošteđen život… gradom su odjekivali krici žena i plač dece… Posle zauzimanja grada, lukavi Gotfrid Bujanski preuzeo je vlast kao „čuvar groba Gospodnjeg“… Veoma brzo nakon borbe za Jerusalim, on predvodi vojsku krstaša u bici kod Askalona, kada brojčano mnogo slabiji pobeđuju fatimidsku vojsku. I tada je iskorišćeno, kao „čudo Božje“, pronalaženje delova Časnog Krsta za podizanje morala krstašima (nije imalo nikakvu važnost što su originalni delovi bili u Konstantinopolju. Car Iraklije je, naime, pre pada Jerusalima u arabljanske ruke, uzeo sve delove te dragocenosti…).
Krstaški pohod, izveden drsko, surovo, beskrupulozno i hrabro, nametnuo je, u kasnijim decenijama i vekovima, nova pravila borbe. Sve manje je bilo obzira prema protivniku… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар