Svi smo već dosta čuli o Francima sa Hristovim znakom na ramenima kako sa severa idu ka mome gradu – Jerusalimu. Znali smo i za veliki strah, koji se širio, u ime Svevišnjeg. Čuli smo i pozive za pomoć koji su dopirali do nas...
Mi Hrišćani smo morali da napustimo mesto našeg rođenja – komandant Saracena nije imao poverenje u nas...
...Samo nekoliko nedelja hoda mi je trebalo da stignem do ovog mesta a kao da je svo vreme od nastanka bilo utkano u to.
Ono šta sam video nemam kome drugom da ispričam do tebi. A, zapravo, nisam video ništa. Svuda oko mene bilo je jedno veliko i prepoznato ništa.
Kolone ljudi su se kretale, na prvi pogled, po nekom savršenom redu, a suštinski bez ikakvog plana i cilja. Začudilo me je da sam svuda viđao neka znana lica, koja čovek, inače, nikada ne može da zaboravi. I kako sam išao sve više i više, ta lica, ti ubogi moji poznanici, bili su sve brojniji i brojniji…
Pratili su me pogledom, činilo mi se, do u nedogled. U pogledima začuđenost, molećivost, tuga, neprestano se pitajući da li ih vidim.
Ipak, kao da se nismo videli i ti pogledi su išli kroz mene...
Kao da je bol jedino bio vidljiv i kao da sam samo njega najjasnije čuo i prepoznao. Nije to onaj bol iz kog smo stvoreni. Bilo je to nešto sasvim drugo. Nešto što nije postojalo u prvo vreme.
Tom i takvom bolu nisam mogao ime da nadenem. Mi ljudi nemamo baš za sve naziv…
"…Moja braća po veri su krenula u nezadrživi napad i kao da su vođeni nekom nevidljivom silom prodrli su u naš grad – Sveti i Nebeski Jerusalim. Gotfri Bujonski, hrabri i nemilosrdni Normanin je vodio juriš. Saraceni su se očajnički branili, jer je i njima to bio Sveti grad. Njihova odbrana ubrzo je prešla u očaj i strahovit poraz a Godfrijev juriš u veličanstvenu pobedu.
Ono šta sam posle video nije za priču, jer ljudi pričaju istinu koju vole da menjaju.
Nekada zbog potonje osvete, a nekada zbog nekakve slave – najviše, izgleda, zbog stida.
I sve u ime Boga."
Sledećeg dana sam krenuo na put od nekoliko nedelja…
Posle mene su ostali oni koji su se dičili mojom verom…
… Kao i ja i ti vidiš ovu pustinju u kojoj smo. I tebi i meni ona izgleda kao da je bez kraja. Obojica znamo da to nije istina i obojici nam je poznato da je njen i ulaz i izlaz upravo na onom mestu odakle sam se ovde zaputio.
Pa dobro, pitaš se, zašto sam ovde i zašto sve ovo tebi govorim?
Zar ne vidiš svetlost kako se prelama i zar tvoje oči ne vide svu lepotu njenog beskraja?
Zar ne primećuješ da ovde ima i vode i hrane a da, naizgled, nema nićega?
Pogledaj bolje moje lice, moje ruke i moje telo i videćeš da ni mene nema…
"Kada odjek pretoči reči u pobunjeno vreme..."
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар