Papa Bonifacije IX je, povodom sve jače osmanlijske pretnje, pozvao Evropu (1394.) u krstaški rat protiv opasnog protivnika. Proklamovani cilj – potpuno izbacivanje Osmanlija sa Balkana.
Odgovor je bio neočekivan: u Ugarsku je stiglo oko 40 hiljada krstaša iz raznih delova Evrope, najviše iz Burgundije. Komanda nad krstaškom vojskom bila je poverena Žanu od Nevera, sinu vojvode od Burgundije. U pitanju je bila odlično opremljena vojska, sastavljena od teških konjanika i vitezova, željna borbe. Ugarski kralj Žigmund (Sigismund) sa svoje strane obezbedio je oko 60 hiljada vojnika, uglavnom lake konjice. Kao ugarski vazali učestvovali su vlaški vojvoda Mirče (pobednik nad Bajazitom na Rovinama 1395.) i transilvanijski velikaš Lacković. Veliki pohod je tako mogao da počne…
Sultan Bajazit, obavešten o hrišćanskim napadu, naređuje svojim zapovednicima da pojačaju utvrđenja u Bugarskoj. U međuvremenu, sa velikom vojskom se približavao mestu pretpostavljenog sukoba – Nikopolju. Bajazitova vojska je bila približno velika kao saveznička hrišćanska. Polovinu vojske su činili pešadinci (azapi i janičari) a drugu polovinu laka i teška konjica. Kao značajan dodatak sultanovoj vojsci bio je i kontigent Stefana Lazarevića sa oko 15 hiljada teško naoružanih konjanika. Upravo ovaj podatak, ispotaviće se, odlučiće bitku…
Dok je Bajazit hitao, krstaši 12. septembra opsedaju Nikopolj, čiji je zapovednik dobio naređenje od Bajazita da grad brani do poslednjeg branioca. Opsada je trajala 12 dana, dok se nije sa velikom vojnom silom pojavio sultan „Munja“. Velika bitka je mogla da počne…
Bajazit postavlja logor južno od Nikopolja, prethodno veoma dobro utvrdivši svoj položaj. Sa druge strane, kralj Žigmund je predlagao da se, kako bi iskoristio prednosti terena, i krstaši utvrde i tako sačekaju prvi napad. Oholi i prepotentni vitezovi sa Zapada su to odbili. Zahtevao se momentalni napad. Kralj je, zatim, predlagao da njegova vojska bude u prvim redovima a krstaši kao elitni deo, koji će odlučiti bitku, iza nje. Nije ni to vredelo. Nadobudni krstaši su hteli sve da reše jednim jedinim jurišom. Nikakva Žigmundova upozorenja, koji je itekako imao iskustva sa načinom ratovanja Osmanlija, nisu vredela.
Krstaši su 25. septembra, ne obavestivši Žigmunda, krenuli u žestok napad na osmanlijske položaje. Prilikom juriša upadaju u podnožje između dva brda, upravo onako kako je Bajazit i zamislio. Turski laki strelci su kišom strela počeli da zasipaju oklopljene konjanike. Krstaši, videvši da su u veoma lošem položaju i ne želeći da „sramno“ poginu od strela, morali su da sjašu sa konja i krenu, pod punom opremom, uz brdo na turske strelce. Tu nailaze na osmanlijske azape (pešadija) i u direktnom sudaru krstaši ih potiskuju i probijaju centar protivnika. Činilo se da bitka dobija drugi tok. Međutim, na njih tada kreću teško naoružane spahije i sam Bajazit sa svojim janičarima. Usledila je žestoka bitka u kojoj su krstaši, koji su već bili fizički itekako iscrpljeni, naterani u beg…
Žigmund, zaprepašćen tolikom samovoljnošču krstaša, kreće u pomoć. I tu je, međutim, nastao problem. Vlaške i transilvanijske trupe vojvode Mirče i velikaša Lackovića napuštaju bojno polje, jer je po njima bitka već izgubljena. Bez obzira na sve, Žigmund hrabro pokreće napad. U žestokom sudaru, Ugri uspevaju da unište tursku pešadiju i svojom konjicom napadaju tursku konjicu. Činilo se da su Osmanlije pred porazom.
U odlučujućem trenutku, kada je sve visilo „o koncu“, Bajazit daje znak Stefanu Lazareviću da sa svojih 5 hiljada vitezova (procene se razlikuju i idu od 1,5 hiljada do čak 15 hiljada) napadne Ugre. Kao kakva oluja, sa desne strane, na Žigmunda se stuštila Lazarevićeva konjica. Za veoma kratko vreme Bajazitova „zlatna rezerva", uspeva da se domogne ugarske zastave, što je potpuno demoralisalo Ugre. Bilo je potrebno nekoliko minuta, od napada Stefana Lazarevića, da se bitka okonča potpunim hrišćanskim porazom. Ugri, u skoro paničnoj formaciji, na jedvite jade i uz strahovite gubitke se povlače sa polja.
Sam Žigmund je sticajem okolnosti izbegao zarobljavanje i, izvesno, sigurnu smrt.
Katastrofalan poraz kod Nikopolja je pokazao Zapadu da su Osmanlije daleko ozbiljniji protivnik od onoga kako su do tada mislili. U bici je, inače, našlo smrt cvet evropskog viteštva. Dok je Žigmund na brodu napuštao područje Nikopolja, sa obale su ga pratili krici zarobljenih, ranjenih i ubijanih hrišćana…
Takav „ispraćaj“ mu je lično Bajazit pripremio. Posle velike pobede, kojoj je toliko doprineo mladi Stefan, odnos Bajazita prema mladom srpskom vladaru se iz osnova promenio... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар