"Krstaš“ Vilarduen: Otkako je sveta ni u jednom gradu nije dobijeno toliko blago…
Orgijanje sirovih i pobesnelih „krstaša“ trajalo je četiri dana. Rušenjem crkava, uništavanjem svega vrednog, pljačkanjem, silovanjem i paljenjem nastupili su dani, meseci i godine agonije. Čak je i papa Inokentije III, zgrožen postupcima osvajača, uputio pismo osude porobljivačima i pljačkašima.
Retko kada je istorija bila toliko ponižena nego kao u to vreme. Izgledalo je da je viševekovna frustriranost izazvana zavišću, siromaštvom i potpunom neobrazovanošću, isplivala na površinu.
Sve u znaku Hrista na ramenima - Nikita Honijat: „Čak i Saraceni su milosrdni i blagi u poređenju sa ovim ljudima koji nose na ramenima Hristov krst“…
Trebalo je, izgleda, unapred pretpostaviti o kakvim „krstašima“ se radi.
Dve godine pre osvajanja Konstantinopolja, navodno, ploveći prema planu ka Egiptu, za račun „stare dame“ Venecije, osvojili su hrišćanski grad Zadar. Nije vredelo što su stanovnici istakli krsteve na zidine grada. Takođe, ništa nije značilo što se tome usprotivio deo krstaša, niti što je osvajanje grada izričito osudio i sam papa Inoćentije III.
Bila je to, ipak, samo uvertira.
Inače, kampanja na Zapadu, kao „priprema terena“, protiv „šizmatičkog“ i prebogatog Carstva na Bosforu trajala je par vekova. Zapadom su, gotovo svakodnevno, kružile razne priče o leglu jeresi, pokvarenosti, verolomstvu i nezasluženom bogatstvu…
U međuvremenu, tokom priprema za pohod, krstašima se pridružuje sin svrgnutog romejskog cara Isaka Anđela, Aleksije.
Krstaši su videli izvanrednu priliku da vrate presto Aleksijevom ocu u zamenu za ogromnu svotu novca koju bi dobili za učinjenu uslugu. Time bi bila zadovoljena forma a pohod bio nastavljen ka Egiptu.
Moguće da je kod nekih krstaških vođa takav plan bio primljen zdravo za gotovo, međutim, sigurno ne kod svih. Među onima koji su imali sasvim drugačije planove bio je mozak čitave operacije - mletački dužd Dandolo, inače, gotovo, potpuno slep. Zvanično, koji je bio samo fiktivno istaknut, vođa pohoda bio je Bonifacije Monferatski.
Kukavica Aleksije III, kada je video ko mu je stigao pred zidine stare prestonice, uplašen od tako velike krstaške vojske, prethodno glumeći odlučnost da hoće da se suprostavi osvajačima, pobegao je iz Konstantinopolja, ponevši sa sobom ogromno blago. Ostavio je potpuno rasulo u vojsci jer su, gotovo, svi važniji komandanti zvanje dobili putem korupcije. Moral je, takođe, bio na veoma niskom nivou. Na presto je došao nekada svrgnuti car, oslepljeni Isak II Anđel, Aleksijev otac.
Kao što se i dalo pretpostaviti, carević Aleksije nije mogao da ispuni obećanje i predao je krstašima samo pola ugovorene svote. Neki krstaši su hteli i sa tim iznosom da nastave put ka Egiptu, međutim, lukavi Dandolo je tražio čitav iznos.
Situacija je postala neizdrživa. Stanovništvo prestonice nije bilo zadovoljno što se čine ponižavajući ustupci došljacima i na presto je doveden Aleksije V Murzufl. Carević Aleksije je ubijen, dok je njegov otac umro u tamnici posle samo nekoliko dana.
Sve se odvijalo kako je, zapravo, venecijanski dužd i želeo.
Krstaši su, pošto su propali svi pregovori, svom silinom udarili na Konstantinopolj. I pored junačke odbrane branilaca, uspelo im je da uđu u najlepši grad tadašnjeg sveta. Videvši da je otpor uzaludan, car Aleksije V beži ostavljajući narod na milost i nemilost osvajačima.
Poslednji koji se povukao bio je hrabri i odvažni Teodor Laskaris, budući vladar Nikojskog carstva.
"Carica gradova" je tako pala u ruke nemilosrdnih pljačkaša sa Zapada. Četiri dana i noći, kao što je već rečeno, krstaši su pljačkali i ubijali. Tom prilikom je izbio veliki požar koji, naravno, osvajači nisu umeli da ugase. Šteta od paljevine je, uz svu nevolju, bila neprocenjiva.
Osvajanjem prestonice na Bosforu i potpunom promenom situacije na terenu, istorija više nije bila, niti će biti ista...
Pohlepa, mržnja, i surovost su, po ko zna koji put, odnele pobedu nad kulturom i civilizacijom.
Prema nekim podacima postojale su unapred organizovane grupe koje su bile zadužene za pljačku relikvija. Unapred se znalo za plan njihovog kretanja i način na koji će čitava operacija da bude izvedena. Može se slobodno reći da je operacija i izvedena na besprekoran način.
Dakle, ogromno blago je odnešeno i potrošeno a osvajači su ostali suočeni sa svojom savešću - ukoliko su je imali. Sa druge strane, siromašna, isceđena i ogoljena prestonica malo koga je više interesovala, sem zbog strateškog i trgovačkog značaja, ponajviše, naravno, Mlečane.
Kao i toliko puta u istoriji, nepismeni, surovi, neobrazovani i nekulturni osvajači, izuzimajući Mlečane, porazili su svetionik znanja i svetlosti.
Posledice su bile više nego užasne. Konstantinopolj je ličio na utvaru koja je svojom neuglednošću plašila posetioce.
Ipak, ako je „Carica gradova“ tonula u bespuće, drugi nisu. Naprotiv.
Venecija je, recimo, posle svih pljački na Istoku – procvetala. Mnoge monumentalne građevine koje danas ukrašavaju Veneciju izgrađene su od „ubiranja“ plodova od osvajačkog pohoda iz 1204. godine. Tada je, u stvari, i najviše razvijena trgovina hrišćanskim relikvijama – ni dan danas se za neke ne zna gde su završile.
Za mnoge se, ipak, zna. Neprocenjivi spisi i relikvije, iz najdavnijih vremena, su završili u Rimu, Veneciji i drugim gradovima Italije, Francuske... Najveći broj „krstaša“ bio je, naime, sa francuskog govornog područja…
Epohalna dela grčke i rimske klasične filosofije i književnosti su, takođe, uništena.
Vredi reći da su iz „grada svetlosti i mudrosti“ odnete i takve relikvije kao što su: Časni krst (delovi), Pokrov … (Tekst se ne bavi tzv. kontroverzama o autentičnosti „torinskog pokrova“, već se samo iznosi podatak, po mnogim istorijskim zapisima i svedočenjima, da je originalni pokrov bio u Konstantinopolju do 1204. godine).
Grad koji je od V veka imao svoj Univerzitet bio je sveden na bilo koju zapadnoevropsku palanku. Da nije bilo osvajača koji su se „pokondireno kitili“ starim rimskim titulama i tradicijom, jer im je to imponovalo, pitanje je da li bi iko mogao da prepozna nekadašnju veličinu i slavu Konstantinovog i Justinijanovog grada.
Posle svega, može se slobodno reći da je XIII vek, vek uništenja jedne superiorne civilizacije, zaista bio „kamen temeljac“ za potpuno novi početak razvoja zapadne Evrope – renesansa je potvrda svega napisanog.
Ipak, po same osvajače je situacija, kako je vreme prolazilo, postajala sve nesnosnija.Koliko je stanje bilo beznadežno po njih, posle nekoliko decenija vladanja, najbolje govori podatak da je latinski car Balduin II dao svog sina Filipa mletačkim trgovcima u zalog.
Očigledno, prihodi od „privređivanja“ pljačkaškim metodama su presušili. Mihajlo VIII Paleolog, car iz Nikeje, uspeva da istera osvajače 1261. godine. Ipak, to više nije bio isti grad.
P. S. Nikejski car Jovan III Vatac je bio veoma darovit vladar. U vreme njegove vladavine pripremljen je temelj za obnovu Romejskog carstva. Pored uspeha na bojnom polju car je svojim primerom želeo podanicima da pokaže da mnogo toga mogu sami da proizvedu a da, pritom, ne uvoze nepotrebnu i skupu robu iz inostranstva. Naime, svojoj supruzi je poklonio tzv. „krunu od jaja“. Car je od novca, zarađenog od prodaje jaja, kupio svojoj supruzi krunu ukrašenu dijamantima i biserima…
P. S. S. Nikeja (današnji Iznik) je grad u severozapadnom delu Male Azije. Postao je prestonica ostatka Romejskog carstva. Grad je, inače, poznat i po prvom Vaseljenskom Saboru iz vremena cara Konstantina (325). Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар